Треба само да туже банку суду и очекују пресуду и размишљају како ће новац потрошити.
Удружења банкарских клијената тај савет темеље на три правоснажне пресуде којима су клијентима новац вратили судови у Београду и Сомбору.
Из банкарског угла све изгледа другачије.Тако из Удружења банака Србије подсећају на то да је у готово истоветном случају суд у Јагодини стао на страну банке.
Да зарачунавање провизије није ништа ново и непознато у региону из УБС-а поткрепљују и чињеницом да сличне трошкове зарачунавају и банке у околним земљама. Тарифа је иста као и у Србији – најчешће између 0,5 и један одсто.
Дилему у којој су се после тих дешавања клијенти нашли може разрешити само Врховни касациони суд Србије.
Са становишта странака које ће се обратити судовима, ништа није сигурно, каже један правни експерт и додаје да је очигледно да се у пракси појавило оно што се стручно назива – спорно правно питање. Судови, или саме странке, треба да се обрате Врховном касационом суду. Тек када он зауме став о наплати провизије, то ће бити обавезујуће за судове нижих инстанци.
Клијенти банака којима се жури да добију провизију назад могу то постићи ако туже банку.
Уз тужбу треба да приложе и копију уговора, а као доказ да су провизију платили. Ту их чека још један трошак: за враћање провизије до 100.000 динара судска такса је 6.000 динара.
Уколико је реч о већем износу, такса се креће од 12.000 па навише.
Уколико одлучи да је провизија незаконита, и у свим другим поступцима судови ће морати да донесу пресуду у складу с том одлуком.
Она има исти третман као и да је реч о закону који је донет у редовној скупштинској процедури.
Банке у Србији клијентима зарачунавају провизије од 0,5 до три одсто, ипак најчешће 1,5 проценат.
Банкама то доноси приличну зараду, а клијентима трошак. Рецимо, за кредит од 50.000 евра – што је у Србији просек – обрада се плаћа 750 евра. За мањи зајам, од 10.000 евра, то је 150 евра.
Код нас су најпопуларнији готовински динарски кредити, а и ту се доста заради. Банке за зајам од 300.000 динара наплаћују провизију 4.500, а за 100.000 динара – 1.500.
У Удружењу банака подсећају на то да трошкове обраде кредита имају и околне земље. За стамбене кредите, рецимо, у Хрватској и Чешкој, то износи један одсто. У Босни и Херцеговини од 1 до 1,5 одсто, плус трошак од 25 до 500 евра, зависно од висине кредита.
Македонски клијенти плаћају 1 до 1,25 одсто. У Црној Гори је од 1 до 1,5, а у Пољској тај трошак иде до 1,7 одсто.
Приликом доношења пресуде у корист клијента, судови су то образлагали чланом 1065 Закона о облигационим односима, у којем се каже да је камата једини трошак кредита.
Из Удружења банака подсећају и на члан 1066 истог закона, а ту се, сем износа и камате, помињу и услови давања и коришћења. Па се, по њима, ту подводи и провизија.
Из УБС-а такође помињу да таква тумачења судова и различите пресуде стварају правну несигурност. Ту су свакако у праву, зато би било веома добро да се то питање реши, односно да се нађе пред Врховним касационим судом те да његова одлука постане обавезујуће за судове.
Д. Вујошевић
