Пројекат, који финансира Фонд за науку у оквиру Зеленог програма сарадње науке и привреде, у фокусу има четири пољопривредне културе - соју, кукуруз, пшеницу и уљану репицу.
Детекција ГМО је у нашој земљи од изузетне важности, будући да према актуелној законској регулативи, није дозвољена ни производња ни дистрибуција генетски модификованог биљног материјала. Јер, овде се ради о изменама генетског материјала „биљке од интереса” техникама генетичког инжењеринга, а пре свега уносом „страног” гена који омогуђава интродукцију жељене особине – било да се ради о отпорности према пестицидима и инсектицидима или повећању приноса.
И док се о ГМО соји пуно и зна и говори, поготово због чињенице да је она доминантна на америчким и јужноамеричким пољима, чињеница је да се итекако могу генетски модификовати и кукуруз, пшеница и уљана репица. Самим тим постоји ризик да на наше тржиште доспеју и овакве „дорађене” културе. Наравно, могуће је контролисати увоз, али само донекле, јер се ипак све своди на случајно узорковање материјала, који се онда шаље у лабораторије референтне за детекцију ГМО. Такав приступ захтева доста и времена и улагања.
– Тренутно у Србији не постоји начин за брзу, теренску проверу, на нивоу самог генетичког материјала, да ли се ради о ГМО или не. Уређај који развијамо треба то да омогући. Очекујемо да ћемо на тај начин значајно олакшати рад пољопривредницима, инспекцији, цариницима и другим учесницима у ланцу снабдевања, као и крајњим корисницима производа – каже за „Дневник” др Ивана Гађански, виши научни сарадник у Биосенсу и руководилац пројекта ЛАБОУР.
Суштина је дакле у томе да се развије биосензор који би било могуће користити директно на пољу, и при томе да буде бржи и у основи толико једноставан да може да га користи сваки пољопривредник – односно да неће бити неопходно претходно лабораторијско искуство. И то не само користећи семе, како је то сада најчешће, него и друге делове посматране биљке, попут листа или цвета. Процене су да би, будући да не захтева компликоване лабораторијске услове, резултат могао да се добије за мање од пола сата, а можда и брже.
Биосенс развија све елементе тог будућег уређаја, који ће садржати делове у којима се ДНК тј. генетички материјал, умножава методама молекуларне биологије, док ће се бележење и очитавање резултата вршити путем биосензора од иновативних наноматеријала, као што су графен и максени. Иначе, читав овај процес може се упоредити са, на пример, детекцијом нивоа шећера у крви.
Оно што је такође од изузетног значаја, методе које Биосенс развија у оквиру овог пројекта могу се касније применити и, рецимо, за детекцију патогених организама у води, храни, земљишту, а потенцијално и за развој тестова за изазиваче заразних болести, као што је нпр. корона вирус. Такође, могу се прилагодити и за примену у контроли следљивости производа.
У првој фази пројекта, која је сада у току, развија се тзв. доказ концепта који треба да доведе до формулисања радног прототипа уређаја - што се означава нивоом техничке спремности у рангу 3-5. У следећем кораку би Биосенс, у сарадњи са партнером из индустрије, аплицирао за другу фазу развоја тј. за подизање нивоа техничке спремности, односно за производњу уређаја и, коначно, његову комерцијализацију.
Мирослав Стајић
