Поред ракије, добар део српске шљиве буде осушен, а на тај начин њено одредиште буду тржнице широм европских земаља.
Радомир Љујић је успео да своју производњу сушених шљива одржи на просечном нивоу, па је из његове сушаре поново изашло око стотину тона ове природне посластице.
- Сваке године сушимо стотинак тона, мало смо имали и свог рода иако имамо седам хектара наше шљиве, нисмо имали ни 30 посто рода ког смо требали да имамо. Шљива је чудно понела ове године, имала је лепог времена када је сазревала, међутим пуна је воде, жилава је и просто овакву шљиву до сада нисмо имали, казао је овај воћар за РИНУ.
А на тржишту је српске произвођаче сачекао неочекивани противник. Далека јужноамеричка земља уз минималне напоре и помоћ повољне климе на европско тржиште извезла је поприлично јефтинији производ. Међутим, српским шљивама остали су верни стални купци.
- Купци су традиционално наши овде у Србији и Грчка је за сада актуелна, покушавамо сада мало да се вратимо у Русију, а имамо конкуренцију Чилеа који суши шљиву на отвореном која је спремна за 20 дана. Ове године су се појавили и оборили су цену 20 посто суве шљиве - прича Радомир.
Иако су количине произведене шљиве у Србији драстично мање, чак када се погледа период од пре једног века Срби ипак нису одустали од ове воћне културе.
- Србија данас производи јако мале количине суве шљиве у односу на време од пре сто година, али смо и даље у самом врху по извозу суве шљиве, тако да се данас налазимо на десетом месту - истиче Дарко Јевремовић, директор Института за воћарство у Чачку.
Још увек се није обистинило да је од Србије међу шљивама остала само Србија, добар део рода завршио је у ракији, а чак 20 000 тона осушено је за грчко или неко друго страно тржиште.
