Први том, уз Библиографију, доноси збирку „Где Богу се надах”, а у другом и трећем су „О тајни ризничара свих суза” и „Снови светог путника”, односно „Под кишом суза с Патмоса” и „О пастору и камену са седам очију”. Четврти и пети том творе вишеструко награђиване књиге „Сенка осмог еона”, за коју је владика бачки Иринеј рекао да је „реч о реткој збирци – о духовном и песничком трагању и налажењу”, затим „Дванаест”, односно „О дукату с ликом старца” и „У царству ветрова арамејских”. А последња два поглавља Изабраних дела Селимира Радуловића заокружују „Оно мало соли”, те „Очево лице књиге” и „Реч критике”.
У интервјуу подгоричком листу „Дан”, објављеном поводом Награде „Свети Стефан Штиљановић”, која му је недавно уручена у Будви, Радуловић је поручио да „песма, као и молитва, није ствар припреме, усредсређености, већ дар, Очев”. „Песник може бити спреман за песму, али је питање да ли је то довољно. Јер, ништа не бива, као и у случају молитве, без благослова, Очевог. Кад дете почне да хода, оно, извесно је, није стабилно – често пада и озлеђује се. Како расте, оно хода све боље и безбједније. На исти начин стасавају (и заснивају се) и молитва и песма. И песма је, ако је песма, као и молитва, на овај или онај начин, разговор с Оцем, нашим! Стога је песма, као и молитва, лек за срце”, рекао је Радуловић, уз напомену да савремени песник који не уочава да се, у најбољим остварењима српског (и европског) песништва, обнавља сјај дуката из старозаветне и новозаветне кутије, „нека је врста невољно-лебдеће гуске у магли”.
М. С.
