Преплитање документарног и поетског на историјско-фантазмагоричној подлози, ефектно је остварено у новом делу нашег угледног историчара и писца. Подељена на десет делова, књига се може посматрати као збирка приповедака, банатска хроника у годинама након Великог рата, али и као роман, будући да се неколико ликова из полусенки развијају у постојане књижевне фигуре. Хладноћа као прехлада душе, магловитост свих дешавања, и ратови држава и свитаца, представљају главна обележја света у Мицићевој прози. Живописни банатски колорит чини да ништа од тога читаоцу не делује сувише удаљено и апстрактно, имајући у виду да писац даје глас Банату, али и Банаћанима који су, што није без значајног семантичког предзнака, неретко означени као глувонеми. Смиреном и елегантном нарацијом вешто се спајају сувопарни подаци о датумима, титулама и именима, са виртуозним поетским реченицама. Биографски податак представља само зачетак сваке приче, у историји и у животу, док је поезија која продире иза трепавица, испод коже, све до костију ликова, оно што заправо чини судбину вредну приповедања. Када се помену „речи без костијуˮ, то је сигнал да се у месу речи налазе пуноћа и сочност Мицићеве прозе о Банату. Зато овај простор постаје жив и покретљив пред очима читалаца, надилазећи пуке историјске чињенице о њему.
На исти начин посматра се „граница као илузијаˮ у приповеци „Дуга историја револуцијеˮ. Глумац на позоришним представама широм Баната глуми границу, не изговоривши ни речи. Његово кретање, лутање и нестајање, речит је приказ тадашње нестабилности држава и људи, међу којима су многи, како то обично и бива, тек у рату спознали своју крхкост и пролазност. Елементи мистерије у књизи додатно интензивирају несигурност и збуњеност јунака, које не разликујемо по народности или занимању, већ по очима, сновима и сенкама које их прате. Они нису само глумци на сцени, већ и жонглери који се извијајају између „што стварних, што измишљених или сањаних појава, догађаја и процесаˮ.
Тиме постаје јаснији значај циркуса, путујућих позоришта, тамбурашких банди, али и кафане и фудбалске утакмице у књизи. Све су то места окупљања људи где заједничко посматрање света кроз изокренуту, карневалску оптику постаје не само мање страшно, већ и смешно и забавно. Неочекивани проблесци хумора, као када, на пример, сељаци вино из дворског подрума евакуишу у себе, показују да ово није само сетна приповест о прошлости, већ предачки присна посланица човеку садашњости. Шта за таквог човека могу значити варошице и мали људи који пију вино и једу сланину, удају се и преудају, коцкају и умиру? Милан Мицић пише како „капиталисти краду страдања од стидљивих рањеника и продају их равнодушним очимаˮ. Заједничка мисија писца и читаоца постаје очување страдања и сећања малих људи, од крађе и прљаве трговине. Тиме би се они, можда утопистички, чували за очи које више неће бити равнодушне.
Сам наслов припрема читаоца на чудо, нешто велико и спектакуларно што треба да се деси у тајанственом банатском простору. Читалац, ипак, не добија велико чудо, већ много малих, расутих у фрагменте прича и повести. Сем ових жанровских одредница, у насловима приповедака појављују се још и поема и балада. Тако је поезија као „амалгам чуда и трудаˮ један од тежишних елемената књиге. Нова књига Милана Мицића не остаје тако само глас Баната, већ и његова песма, којом се, ако није могуће зауставити, могу бар припитомити сказаљке времена.
Сања Перић
