Изашло је неколико избора из његове поезије, а његовом песничком делу су посвећена два зборника радова: „Песник ноктурна“ и „Светло из очеве колибе“. Песме су му преведене на више светских језика и добитник је бројних награда за књижевност, а након што су „Српска књижевна задруга“ и „Православна реч“ објавили 2013. године избор његових књига у пет томова, у сусрет 66. Међународном сајму књига у Београду „Лагуна” је издала Изабрана дела Семириа Радуловића I-VII.
Први том, уз Библиографију, доноси збирку „Где Богу се надах”, а у другом и трећем су „О тајни ризничара свих суза” и „Снови светог путника”, односно „Под кишом суза с Патмоса” и „О пастору и камену са седам очију”. Четврти и пети том творе вишеструко награђиване књиге „Сенка осмог еона”, за коју је владика бачки Иринеј рекао да је „реч о реткој збирци – о духовном и песничком трагању и налажењу”, затим „Дванаест”, односно „О дукату с ликом старца” и „У царству ветрова арамејских”. А последња два поглавља Изабраних дела Селимира Радуловића заокружују „Оно мало соли”, те „Очево лице књиге” и „Реч критике”.
Књиге уврштене у Изабрана дела (I-VII) имале су и саме прилично динамичан живот – неке су биле награђиване, о другима се полемисало, треће су Вас представљале у ширем светлу од искључиво песничког... Има ли основа размишљати о томе да би сада, овако „уједињене”, могле да понуде и неке нове просторе читања и тумачења поетике Селимира Радуловића? Свега неколико дана пре појављивања Изабраних дела, из штампе је изашла Ваша нова песничка књига „Запис на стубу, јерусалимском”. Може ли се о њој говорити као о својеврсном осмом тому Изабраних дела, или би и она претходно требало да самостално „оџиви” неко време, пре него што се квалификује за то да се нађе међу изабраним делима?
– Мој песнички живот је, о томе сам сведочио у више наврата, даровима Оног који све дарује, Оног којим је саздано све, испунио два песничка живота. Први, окончан крајем осамдесетих година прошлог века, у оквиру којег сам, без остатка, извршавао налоге такозваног занатлијског писма. Писао сам поезију, нисам певао песме! У том се духу, рекао бих, изнедрује деведесет одсто текуће песничке продукције у Србији и Европи. Мој поглед сам, након тога, усмерио и к миту и к неусколебивој песничкој ризници старих стихова, у којој су смештени најлепши песнички узорци у минулих две хиљаде година. И у сенци великих песничких храстова, као што су Хомер, Данте, Шекспир, Бајрон, Гете, Хелдерлин, Новалис, Кавафи, Тракл, Рилке, потом у сенци Велике Књиге, која се, с правом, назива књижевност плус, тече мој други песнички живот. С времена на време, излазећи из сенке ових монументалних крошњи, тражим, промаљајући стидљиво главу, у сунчеву зраку, онај сноп светлости и боја, који ми се чини најизазовнијим. Као што има оних који гледају, а не виде, исто тако, да би се регистровали светлост и тама, у души треба имати орган за њих. Да кажем и ово – мојих првих педесет година, када је реч о наградама и признањима, биле су у знаку белине; наредних двадесет не оскудевају у ловорима и венцима. Ни првих педесет, ни других двадесет, нису утицале на став да је свака плот трава и да је сва слава човекова као цвет ливадски, те да ланци и шибе могу бити блиставији од порфира и круне. Уз напомену – тај став је, у првом случају, био без покрића, у другом релаксира и омогућује да, макар на трен, кротак и смирен срцем, поверујем да ми руке нису раслабљене и снага умањена. Та вера ме држи и подиже и овога часа, док разговарам с Вама, носећ душу, своју, док она мене носи, још, као и старац, јерусалимски, молећ небо да чује. Све остало је мање важно – па и двоумица да ли ће моје књиге, уједињене, како Ви кажете, у Изабраним делима (1-7), понудити и неке нове просторе читања и разумевања. Што се тиче нове књиге она је природни наставак Изабраних дела (I-VII), добрим делом прикраћена, јер излази код истог издавача, у исто време.
Пишући о „Запису на стубу, јерусалимском”, патријарх Порфирије је приметио да „Селимир воли Светитеље и дружи се с њима. Веран им је и предан”. „Зато му они”, наводи даље Његова светост, „дарују посвећење да може да изнутра разуме, доживи и опева оно што су они својим изрекама оставили у наслеђе хришћанском свету”. Је ли то само благодат или некад може представљати и терет?
– Рађање истинске песме поистовећујем с кретом облака, силног, док излива обиље капи, кишних, или с кретом сунца, радосног, док се, изјутра, на небу утврђује! Као и молитва – и песма је дисање. Кад човек дише – жив је. И молитва и песма човека чине живим. И не само то. И песма се, ако је песма, као и молитва, може назвати очима и крилима душе. Песма, као и молитва, није ствар припреме, усредсређености, већ дар, Очев. Она није мерљива уделом песничког напора. Песник може бити спреман за песму, али је питање да ли је то довољно. Јер, ништа не бива, као и у случају молитве, без благослова, Очевог. Исто се догађа и с ратаром. Он обрађује њиву, оре плугом, сеје. Потом, чека кишу и лепо време. Ако све буде у реду семе ће проклијати – и биће плодова. Али, и он зна да ће бити тако само ако труд, његов, благослови Отац, наш. Из тог семена, ако је воља, Очева, избиће младице, изданци, цветови, најпосле, плод. На исти начин стасавају (и заснивају се) и молитва и песма. И песма је, ако је песма, као и молитва, на овај или онај начин, разговор с Оцем, нашим! И без Његовог благослова, понављам, нема ни молитве, ни песме, ни плода што даје земља родљива.
И о изгледима књига, што је неком можда небитно, итекако водите рачуна. Има ли у томе и одређеног подтекста, подсвесне жеље да штампана књига победи електронску, која не тежи графичкој лепоти, уредном слогу, иницијалу на почетку песме..?
– Моје књиге изгледају тако како изгледају захваљујући разумевању издавача, бризи аутора и уметничком труду врхунског графичара и дизајнера Атиле Капитања. Хвала му на томе. Али, највећим делом, захваљујући вери у књигу и књигохранилишта. Стога није на одмет, и у времену нових комуникационо-информатичких технологија, поновити – с књигом личимо на биће, без књиге на небиће. Књига је кључ од сваке нормалне европске куће, сагласно томе, и кључ од наше српске куће!
„У сумраку савременог света још светле истине светле хришћанске вере”, записали сте у једном есеју. Будући да је савремени свет у све већој тмини, има ли места страху да се и те луче, нажалост, полако гасе?
– Кад бацимо поглед на савременог човека, зар вам се не чини, Мирославе, да се суочавамо с фантастичним бићима и фантастичним пределима – све изненађење до изненађења, све привиђење до привиђења. Као да смо у власти апокалиптичког сна, у власти небића. Ако знамо да човека има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима, пробудимо се – па, из одежда небића, уђимо у одежде бића. Човек нема ништа своје – све почиње од Бога и у Богу све завршава То су оверили Свети и Равноапостолни Николај Србски и Авва Јустин – али и свака суза, српска, просејана!
Савремени опатуљени човек, на трону од прашине, удова расутих, с погледом, мутним, воли читав свет, а не воли ниједног човека. Он је, без страха и молитвеног трепета, заражен отровним млеком идеје узимања, па нема снаге да, с времена на време, завири у кутију са старозаветним и новозаветним дукатима. Претворио се у окрутног утеривача дугова, превиђајући да и он нешто дугује, да је жив кад даје, а не када узима. И дању и ноћу, који се вуку као пауци, као облаци сиви, још суботом и недељом, он придодаје кућу кући и истерује сиромаха (Исаија). Прогрес који се окончава смрћу је, уистину, регрес – пут у небиће, непостојање, у ништавило. То је прогрес чији актери свечано оркестрирају, испраћајући нас од колевке до гроба. Само је васкрсли Христос истински одговор на питања о смислу живота који прогресира ка смрти. До Христа смрт је неопходност и данас настањена у главама европских прогресиста. Или ћемо, то је питање свих питања, расти (и спасавати се), на Очевом темељу, или на темељу од живог песка!? Ако Христос није устао из мртвих (и васкрсао) узалуд вера наша. Јер, и ми, који смо умрли у Њему, такође, изгибосмо. Ако се, вели Небоходи Павле, само у овом животу уздамо у Христа – несрећнији смо од свих људи! Савремени свет, с јатима ноћних и дневних вампира, која се множе у њему, представља аморфну целину маса, класа и колектива (Шмеман).
Велики савремени сиријски песник Адонис је записао: „Понекад је срећа тужна. Туга каткад више неголи срећа омогућава да откријете сами себе. Радост је пролазна, а туга је услов постојања човека, она је трајна”. Слажете ли се с њим?
Да, уз додатак – реч је о тузи која се прелива у радост, због Очевог присуства у свету и у нама. Сагласно томе, размислите како се, рецимо, савремени западни човек суочава са ставом Авве Јустина да човека, измалена, има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима. Земаљска кућа нашег сисарског величанства је, вели он, милионити део једног зрна песка према укупној величини песка на свим морским обалама овога света, навешћујући да је, у њему, најважније оно што је невидљиво, неопипљиво, несагледно. И ко, данас, из тог света вулканских противречности, који, извесно је, није на путу од небића ка бићу, зна да је невидљиво срце видљивог, односно, да је видљиво само љуска око невидљивог. Да невидљиво недри из загрљаја с видљивим, коме нема краја ни на овом ни на оном свету!
Мирослав Стајић
