Уз честитке на великом признању, да ли постоје шансе да до обележавања двестоте годишњице Матице српске зграда њене Библиотеке буде проширена? И који су све послови пред БМС, у сусрет обележавању два века наше најстарије и најугледније културне и научне институције?
– Најпре, захваљујем на честиткама, а што се тиче изградње нове зграде Матице српске, од чега ће осамдесет одсто простора бити магацински простор Библиотеке Матице српске, ситуација је следећа – урађен је идејни пројекат, потом и завршен тендер за главни пројекат. И једно, и друго, уз помоћ Покрајинске владе, већим делом, и Министарства културе Републике Србије, мањим делом. Хвала им на томе. Главни пројекат ће бити завршен до краја године. За три-четири године, уверења сам, посао ћемо завршити у целости. У противном, имаћемо озбиљних проблема с новопристиглим књигама, јер су, готово сви, смештајни капацитети попуњени. А што се свакодневних (библиотечких) послова тиче, они се одвијају са свешћу да је наша кућица за књиге истинско огледало васељене, односно, огледало у којем је њено лице, лице васељене, лепше од стварног. Стога и, почесто, кажем – између свитка стварања и свитка писања могуће је повући знак једнакости. Ове охрабрујуће (и отрежњујуће) речи подижу савременог човека, који лебди у ваздуху, без точкова и једара, зараженог отровним млеком просте идеје узимања, подсећајући га да је време да се врати основној природи, да се умије њеном свеумивајућом сузом, јер није створен да буде само потрошач добра, већ и творац добра.
И сами сте, као писац и културни посленик, добили Сретењски орден, као и Орден СПЦ, док је лане и почетком ове године Вашу ризницу књижевних признања допунило неколико награда, последња Фонда „Бранко Ћопић”, за књигу „Седам малих дрхтаја”. Да ли се ипак, унеколико, другачије доживљава глас о друштвеном признању, у односу на потврду која долази из еснафа?
– О наградама и награђивању сам говорио много пута, сводећи њихов смисао на речи Величанственог Таршанина – да су сва признања као цвет ливадски, дакле, да трају један дан! Но, када је реч о признању које долази од наше државе или наше цркве ствари стоје другачије, посебно код интелектуалаца који имају државотворно осећање душе или, пак, вековечити (и неотклоњиви) верујући линк.
И у вашој новој песничкој књизи, „У царству ветрова арамејских”, у издању „Лагуне”, указује се, изнова, библијски подтекст…
– Моје песничке збирке, сагласно томе и збирка У царству ветрова арамејских, наслањају се на митолошке и симболичке структуре светог системског списа наше цивилизације. Језик мита и метафора, којим је украшен библијски текст, истоветан је с језиком мита и метафора песничког текста. Кад у отиску, даха, златнога, из уста, Очевих, ослушнемо – ја сам чокот, а ви лоза, онда нема сумње да метафора није случајни украс библијског језика, већ његов доминантни модус мишљења. Језик поезије, дакле, наслеђује, преноси и диверсификује језик митологије. Стога Нортроп Фрај Свето писмо именује као књижевност плус. Као што је грађевина без темеља слаба, и питање је дана када ће се урушити, тако је и песма, без дарова Оца, нашега, лаки привид који нас не привлачи и не обавезује.
Како, данас, у својим зрелим годинама, приступате песми?
– Мислим да је песма већма плод искуства неголи осећања. Стога су, по мојој мери, дуге кристализације – скупљати смисао и сласт читавог живота, да би се, на крају, саставило десет редака који су добри. Песма, ако је песма, стоји у себи и ствара се из себе саме. Корени сваког дела сежу далеко у прошлост. Ја сам се, као што сам већ рекао, нашао у јединственој архетипској структури, која се простире од стварања до апокалипсе, где се, како вели Свети Августин, Стари завет открива у Новом завету, где је Нови завет скривен у Старом завету, где су они, заправо, не толико алегорије један другоме колико узајамне метафоричке идентификације. То је форма која сједињује Дантеову архитектонику и Раблеову дезинтеграцију и без њеног разумевања и тумачења нема разумевања и тумачења књижевности. И најдословније читање Светог Писма је, заправо, имагинативно и песничко читање!
Волео бих да се моја песма, као тихо недрење духовног посредништва, прима као нека врста лека за бол упуштеног савременог човека. У овим годинама сам више син љубави, мање син глади, све даљи, како би рекао Мигел де Унамуно, од слепих ћелија слуха и глуве ћелије вида, од акутне вртоглавице модерне и постмодерне мозгологије, која је лоша копија песништва. Песник се најбоље осећа док се, љуљајући се уравнотежује, на покретном и крхком камену жеље за бесмртношћу!
На челу сте Програмског савета Фондације др Шпиро Матијевић, у чијој је организацији одржана манифестација посвећена овом српском писцу, преводиоцу и универзитетском професору. Били сте, такође, члан жирија који додељује вредно књижевно признање које носи његово име, а промоцијом награђене књиге „Пут за Хум” Гојка Ђога, у Матици српској ће 21. марта бити обележен Светски дан поезије .
– Професор Шпиро Матијевић је припадао оним ретким изабраницима духовне чистоте и непоткупљиве озбиљности, који, у животу, трагају за смислом своје уметности као свога хлеба. Био је фасциниран тужним спектром дугиних боја, загледан у издашна уздарја црног сунца. Надахнуће му је даривало и расположење и језик. Својим делом, фокусирао је догађаје у индивидуалној свести, преображујући лични додир у општи глас, кад се људска и универзална драма изједначују, показујући до које мере лирски расположеног човека може носити матица постојања. Дело Шпире Матијевића је, чини се да је то његова идеална мера, веродостојни отисак уметности самоће, која допире само до оног ко је омамљен истим расположењем. И не само то, свим силницама свог крепког интелекта, различним имагинативним бојама и интензивном страшћу, он нас уводи у предворје стварног света који је, како рече један његов духовни сабрат, пун суза, до те мере, да то просечни људски ум тешко може да замисли. У његовом делу прозна синтакса и стихотворни метар усаглашени су, готово без остатка, с душевним стањем. Када су, пре петнаестак година, светлост дана угледала његова Изабрана дела, у три тома, предочио сам да, од тог часа, заправо, почиње његов прави живот. Данас бих додао – оснивањем манифестације Дани Шпире Матијевића тај прави живот се оверава на најлепши начин. И у његовом случају уверили смо се да је књижевност инвестиција с профитом који стиже касније – и то у узвишеном облику. Његово драгоцено књижевно дело се, сасвим природно, постепено, интегрише у корпус српске књижевности, са све већом пажњом читалаца и савремене књижевно-критичке рецепције. Позивајући се на речи овогодишњег лауреата Гојка Ђога да кажем – браво за Матијевиће, јер су се уписали у златну књигу српских задужбинара! И нек их буде што више – за добро српског народа! А кад је већ реч о лаурету он је учинио част награди, колико и награда њему. И књигом Пут за Хум оверио прошлогодишње књижевне приносе у нас.
Прошло је, безмало, десет година од објављивања ваших „Изабраних дела”, у пет књига. Да ли су се стекли услови да то издање добије својеврсну допуну или да се појави другачији избор, уз евентуално нове песме и/или есеје?
– Да, стекли су се, како ви кажете, услови. Разлози су једноставни – од 2013. до данас прохујало је читаво десетлеће и изашло је пет нових књига поезије, три књиге изабраних и нових песама и три књиге есеја. Стога ће, ускоро, угледати светлост дана (у издању Лагуне и Архива Војводине) Изабрана дела, у седам томова. У пет томова биће моје песничке књиге и библиографија, у шестој изабрани есеји, у седмој разговор с Милошем Јевтићем и књижевно-критички текстови о мом делу. Све жањућ на њиви Очевој, на једном месту ће се наћи певање о светлости, незалазној, што светли у тами, а тамо јој ништа не може!
Ваша антологија „Златни век српског песништва” (треће издање) награђена је, недавно, Светосавским златником. Да ли сте „Златним веком” заокружили антологичарски ангажман или постоји угао у домаћем или светском песништву који планирате да истражите кроз ту форму?
– Антологија Златни век српског песништва је, током једног десетлећа, имала три издања. Иако зидана на строгим антологијским начелима, она је, тиме, на известан начин, оверена. Њен основни улог је што је, ширећ се од двадесетпет ка тридесет и три песника једног века српског песништва, представила један узвишени и узрели песнички венац ствараоца који су изнад праваца, покрета или школа, изнад углађених књижевних конвенција, код којих се истински дар стихотворства не може сводити на меру техничког детаља. Сагласно томе, будући да у хришћанској цивилизацији нема савршенијег броја од броја 33, разумљиво је да је он и савршена мера за антологијски низ једног века српског бесцен-блага. Али, ако здравље послужи, и не пресуше надахњивачка врела, реално је да се антологијски засенчи 18. и 19. век српског песништва и сви вредни аутори од 12. до 18. века. То би био - у још две књиге - мој скромни допринос у сагледавању интегралног процеса српског певања.
М. Стајић
