– Препознатљивости „Пекиншке патке”, али и самом пропагирању панка и његовој популаризацији у ондашњој држави, прилично је помогло управо то што сам био млади професор електротехнике у средњој школи – испричао нам је Чонта током свог прекоокеанског излета у родни град . – Дакле, нисам био „лик с дна каце”, већ неко ко је завршио озбиљан факултет. Чак сам имао пуну подршку директора школе и већине колега - све док се „службе” нису за нас почеле интересовати. А ми смо заправо у ту панк авантуру кренули из чистог зезања. И мислили смо да ако икада издамо синглицу и скупимо више од 100 посетилаца на неком концерту, да ће то бити – до ј...
И онда неки момци у Мађарској заврше на вишегодишњој робији јер су свирали песме „Пекиншке патке”?
– Стварно ништа нисмо знали о ситуацији у нашем северном комшилуку. Можда је требало да нас интересује, али... Тек касније је до нас дошло да је извесни бенд CPg – Come on Punk Group – настао јер су четири момка некако дошли у посед „Плитке поезије”, нашег првог албума. И толико су се њим одушевили да су основали панк групу и онда три ствари „Пекиншке патке” – „Подеримо рок”, „Бела шљива”и „Кратковиди магарац” – свирали на свим својим концертима, с тим што су их препевали на мађарски. На крају су двојица због промовисања панка и антикомунизма добили по две године робије; трећи је побегао у Немачку па се вратио тек кад је пао Берлински зид, а четврти, будући да је био малолетан, упућен је у камп за преваспитавање и тамо је провео три месеца. После када смо се Бале (Зоран Булатовић, гитариста из друге фазе „Пекиншке патке”, прим. аут) и ја с њима свирали у Мађарској, гледали су у нас као у Зевса и Јупитера, а требало је да ми њих тако гледамо – јер ја не бих у затвору издржао две године због било чега а камоли музике...
Ни времена ни екипе
Због чега нисте и у Канади бар делом остали у музичким водама?
– У почетку сам тамо разносио пице а после сам се ипак вратио струци и већ скоро четврт века сам професор на државном колеџу Сенека у Торонту где предајем базе података. А зашто сам тамо баталио музику – одговор се вероватно крије у чињеници да је емиграција сама по себи тешка работа, јер требало се етаблирати у потпуно другачијем координатном систему, тако да сам се пре свега посветио професији и породици. Дакле, није било ни времена а реално ни праве екипе да бих покренуо неку нову причу.
Руку на срце, тешко да би се у текстовима песама „Пекиншке патке” могла наћи било каква политичка субверзија?
– Искрено, од самог почетка сам говорио да ми не смемо на тај начин стављати прст у око политици, јер ми нисмо у Словенији. Да смо у то време ми овде, као тамо „Панкрти”, певали „Не рачунајте з нами”, завршили бисмо у бајбоку, а вероватно би пао и који пендрек по бубрезима. Тако да смо ми тај неки младалачки бунт окренули у правцу борбе против лоше музике, ондашњег фенсераја и тога што је владала суша на плану секса (смех). И то је успело. Истина, због другог албума „Страх од монотоније” Маре (басиста Маринко Вукмановић, прим. аут) је завршио на информативном разговору – мада не знам зашто он а не ја. Тек, питали су ко су нам те „Сиве еминенције” и „чувари двоструког морала” и шта нам значи „Апатија” која затвара албум. Али се Маре из свега фино извукао причама да су то све љубавне песме, а биће да ни „друговима” више није било толико стало да истерују мак на конац.
Колико заиста има истине у томе да је Стане Доланц, неко време први југословенски полицајац, због „Пекиншке патке” једног војвођанског политичара упитао: Где си, панкеру?
– Питао је Стеву Дороњског. „Лето на Ади” је крајем седамдесетих била најгледанија телевизијска емисија у СФРЈ. И ми смо 1979. у тој емисији, на сплаву, одсвирали „Подеримо рок”, први пут се представљајући ширем југословенском аудиторијуму. Али на том сплаву су били и наши обожаваоци, што Новосађани што ови из Београда, и толико су заједно с нама скакали, да се умало нисмо преврнули. Е сад, можеш замислити тај шок просечног Југословена крај малог екрана. У сваком случају, наводно је већ сутрадан Доланц у разговору са Дороњским изговорио то сада легендарно – Где си, панкеру? Ако и није тачно, одлична је фора.
Да ли су Вас у то време заиста сматрали некаквом потенцијалном претњом?
– Јесу. С тим што мислим да су на нас заправо гледали као на некакве ултрапаметне подривача система који то не раде директно, већ „из корнера”. Ваљда нас зато и нису одмах угазили, али је чињеница да, рецимо, годину дана нисмо могли да јавно наступимо нигде у Новом Саду, као и да смо оба албума објавили у загребачком „Југотону”. А и онај данас легендарни спот, који је снимљен у излогу Норка за потребе ТВ Нови Сад, чак 13 година је провео у бункеру. Иначе, да је тај спот отишао у етар и емитовао се широм СФРЈ, па ми бисмо продали „Плитке поезије” бар пет пута више, можда чак по тиражу били раме уз раме са „Рибљом чорбом” и „Азром”.
Има ли данас панк још смисла?
– Можда и више него пре. И не говорим само о овдашњој сцени, где владају турбофолкери. Данас генерално више нема бунтовничке музике, све је глобализовано, „мејнстримизовано”. У целом свету нема чак више ни правог рокенрола, односно има га јако мало и практично је маргинализован. Па, на највеће фестивале вам више од половине „хедлајнера” долази са USB-ом. Стање је с... али нећемо псовати у интервјуу (смех)...
Мирослав Стајић
