Али, то није важно, јер у представи Народног позоришта Суботица/ Непсинхаз, Драме на мађарском, представа је урађена на основу романа Хенрија Фарела, а све је (превише) лепо испричано и осавремењено, у сценској адаптацији Бее Ерњеи и Петера Галамбоша.
Беби Џејн је талентована девојчица коју је након задобијене славе и популарности претекла сестра Бланш. Након успешних година, обе су старије и саме, не трпе једна другу. Бланш је непокретна, а Џејн паралисана алкохолним делиријумима, док се психолошки трилер развија од поптуног хорора до мелодрамског помирења.
Главна улога, коју је играла Бети Дејвис, поверена је Моники Пешиц. Редитељ Галамбош се одлучио за раскошну форму са мноштвом визуелних (Каталин Либор) и звучних, музичких планова (“Пегази не постоје”). Сценографија је организована тако да се сцене у очигледно некада богатој кући, сада рушевини, играју иза провидних паравана, својеврсних копрена, што све појачава симболику скривених светова, унутрашња стања и нивое свести протагониста. Видео пројекције приказују насилне видео-игрице, пуцачине у првом лицу, и шоу “Америка има таленат”, који је актуелизујући и добрано потцртавајући оквир приче. У сцене се пробијају и ликови из “Чаробњака из Оза”, као додатне референце на све(с)т Беби Џејн. Формула “мање је више”, овде не вреди. Иако је стварно богата, ефектна и на овдашњим сценама ретко виђена, оваква визуелна обрада једне представе је драматуршки претрпала наратив и учинила га управо психолошки мање занимљивим.
Драматуршких невоља има још. Силни монолози који мање-више понављају оно што се види, зна или може да претпостави, дају врлодобрим глумцима (Жужа Калмар као Бланш, Тимеа филеп као Елвира, Тамаш Хајду као Шелби, Атила Барат као Били) да се покажу и докажу, чине атмосферу згуснутијом, јачом, али односе превагу над променама ритма, целокупном динамиком представе која траје два и по сата са паузом.
Музички план, на пример, с бендом који чине Страшило, Лимени и Лав, такође је сјајно решење, али функционише само за себе.
Игор Бурић
