Била је и прва жена која је судила многа такмичање у конкуренцијама оба пола, а недавно је била и прва дама која је судила у Саудијској Арабији у финалу Завршног мастерса 3 на 3, где је победио наш Лиман. На почетку разговора за „Дневник“ означила је приоритете у новој улози.
- Жеља ми је да у спорту допринесем развоју бољих услова за децу, да се баве спортом и да се склоне са улице. Наставићемо пројекат Унапређења развоја спорта у Војводини, како би се што више деце, али и рекреативаца бавило спортом. Веома је важна и мобилизација девојчица и жена у спорту и рекреацији.
Савез у сарадњи са Покрајинским секретаријатом за спорт и омладину ради на мапирању спортских објеката. Шта је циљ тог пројекта?
- Желимо да утврдимо у каквом су стању објекти, где је потребно њихово реновирање, а где изградња нових објеката. Секретаријат пројекат финансира, а ми имамо две екипе које раде на терену и снимају хале, терене, базене... Од летос смо посетили 15 општина, док нам у наредној години следи друга фаза, којом су обухваћени преостали градови и општине. Школске сале и терени остају Савезу за школски спорт. Следи нам и јубиларна додела, 55. награде „Јован Микић Спартак“. Планирамо да у електронском формату допунимо књигу добитника издату поводом 50. годишњице.
Како сте се определили за позив кошаркашког судије?
- Болеле су ме неправде док сам играла. Да сам се определила за тренерску каријеру, неправде би потрајале. Колега Владан Боровина ми је предложио да се прихватим суђења. Испоставило се да сам тада донела једну од бољих одлука у животу. Ценим да сам се остварила и као спортиста и као судија. Иначе, нама је суђење финала исто што и спортистима освајање златне медаље.
Једино још нисте судили у НБА. Можете ли стићи и тамо?
Тешко је стићи до НБА. Мораш да кренеш од колеy лиге, да прођеш њихове кампове... Имала сам пунуду да судим у њиховој колеy лиги, али нисам била спремна да оставим моју малу девојчицу на годину дана. Истина, било би то лепо искуство, али за сада је остало неостварено – казала је Јурасова.
Да ли је лакше судити женама или мушкарцима?
- Мушкарцима, јер је мушка кошарка много чистија, контакти су јаснији и у њима није упечатљива разлика. Код жена има доста контаката, велике су разлике у игри један на један, у физичкој снази, у брзини. Додуше, жене играју лепше, имају више атрактивнијих потеза, али су спорије и нема закуцавања.
Коме је најтеже судити?
- Најтеже је судити почетницима, јер им треба дозволити да заволе овај спорт, да науче да играју, да осете шта је утакмица, да науче правила, а да их стално не сецкаш у игри. Уједно мини баскет је и најлепше судити, јер треба изабрати оно што је за децу важно, а да све то личи на праву утакмицу.
Први пут сте на олимпијади судили женско полуфинале у Пекингу. У Токију сте судили финале у баскету. Да ли сте тиме досањали своје снове?
- У Пекингу сам била на почетку каријере, тако да је то полуфинале за мене било финале пре финала. Упркос збиру утакмица које сам судила на међународној сцени, остао је жал за финалом олимпијских игара. У Токију сам дочекала тај дан, судила сам финале баскета. Претходно сам судила меч за бронзу у женској конкуренцији. Како се наш мушки тим није пласирао у финале, стекли су се услови да досањам давнашњи сан и да судим олимпијско финале.
Суђење је „мушки“ посао, али све је више жена арбитара. Зашто Вас нема у АБА лиги?
- Да суђење се убраја у „мушки“ посао, али је онда из ФИБА стигла иницијатива да се укључе и жене. Ја сам можда и наишла у том периоду где се догодило да сам ишла лакшим путем. Сада имамо девојака у том послу, од ове сезоне и две нове колегинице у КЛС. У АБА лиги сам нажалост била једина и од када сам престала да судим у овом такмичењу није се још појавила ниједна девојка. У Евролиги има две девојке. Волела бих да је више девојака судија, али само ако то квалитетом заслужују – рекла је Јасмина.
Да ли је лакше судити кошарку или баскет?
- Потпуно су различити и не могу да кажем шта ми је лакше да судим, јер волим и кошарку и баскет. Три на три има неку другу драж, хемију и атмосферу, сви су заједно и судије и играчи, за разлику од кошарке где смо потпуно одвојени. Баскет је покушао да задржи ону уличну причу, која се игра са пријатељима, где заправо и нема судија. То је још увек млад спорт, али из године у годину све је боље, много се више улаже, све више играча се опредељује само за баскет и све је више млађих играча.
Гордана Маленовић
