Од 2013. године и прве српске медаље у историји светских шампионата на отвореном простору, Шпановићева је нанизала пет континенталних титула, од тога две на отвореном простору и три у дворани и два светска златна трофеја под кровом. Летос, 20. августа, збирку је оплеменила титулом апсолутне светске шампионке, победом на Светском првенству у Будимпеши скоком новог државног рекорда 7,14 метара.
– Сваке године испунимо по један изазов, увек већи и увек још вреднији, а чини ми се као да су све ове године и сви трофеји били увертира за оно што тек предстоји, као најтежи испит за крај – рекла нам је Ивана Шпановић телефоном док је била на припремама у њеној бази у Јужној Африци. – Париз је последња станица на мом спортском путовању и зато свака моја мисао и сви планови наши усмерени су на поход ка олимпијском злату. Радујем се свему што долази. Полазна тачка нам је добра, само здравље да ме послужи, повреде да ме заобиђу. Верујем да ћу такмичење дочекати спремнија него икада.
Новак, Ивана, баскеташи – трилинг српског спортског поноса, најбољи амбасадори Србије и ослонац веровању у снагу и могућности нације да се свету представи у најлепшем светлу. Заједнички именилац у троуглу истинских спортских вредности, мимо фантастичних резултата, јесте и чежња за трофејом који недостаје – олимпијским златом. Освојене бронзе јесу вредне и за позиционирање моћне у хијерархији спортских достигнућа, али трофеј који недостаје максимално инспирише. Новак је бронзу освојио у Пекингу 2008, Ивана у Рио де Жанеиру 2016, баскеташи у Токију 2021.
Учешће на Олимпијским играма у Паризу биће пети Иванин наступ на олимпијском залетишту. У Пекингу 2008, тек што је пунолетство прославила, удахнула је олимпијски дух, који снагу сваком спортисти улива и ка новим достигнућима га покреће.
Да се медаље додељују за сваки резултат понаособ, уместо што се сваком такмичару додељује само онај најбољи, сва три скока Иване Шпановић на Светском првенству у Будимпешти били би вредни колекције медаља на планетарној смотри: злато – 7,14, сребро – 7,05, бронза 6,91 метара. Истина, бронзу би поделила са Американком Таром Дејвис, која је најдужим скоком 6,91 освојила сребро.
Четири године касније, у Лондону, медији су се више бавили шминком зрењанинске тинејџерке, њеном фризуром, тетоважама, дужином и бојом њених ноктију, него доскоком у песку и могућим разлозима њеног изостанка са победничког постоља, мада је и пласман у финале 22-годишње Српкиње у стручним круговима означен као успех достојан поштовања. Али, у Србији, ако би јој успех и опростили, лепоту јој опростити неће.
– Након квалификација у Лондону мој отац је плакао од среће, јер финале на Олимпијским играма јесте успех. Медији су одмах почели да ми задају напад на медаљу. Била сам толико далеко од тога и нисам ни знала да ли могу поновити резултат из квалификација (6,41) јер је притисак био још већи, било ми је тешко да све то поднесем. Много тога се променило у међувремену, преселила сам се из Зрењанина у Нови Сад, годину дана уочи Лондона повреда ме је одвојила од залетишта, опоравак је потрајао... Била сам млада и нисам имала стрпљења да одвојим важне ствари од оних мање важних, да се фокусирам на правац који сам себи задавала.
Ивана Шпановић је државна рекордерка у скоку удаљ и на стадиону и у дворани. Дворански рекорд (7,24), постигнут у Београдској арени на Европском првенству 2017. године, трећи је резултат у свету у историји такмичења под кровом. Државни рекорд на отвореном доскочила је даљином 7,14 метара у Будимпешти ове године.
Срећом по њу, по српску атлетику, али и по васколики атлетски свет, остала је верна краљици спортова, љубав је била јача од озбиљног наговештаја да се повуче. Био је то период колоквијално назван категоријом млађих сениора. На европском првенству њеног узраста у чешкој Острави 2011. освојила је континентално сребро.
Десети пут узастопно, у десет међусобних окршаја, боља је била Рускиња Дарија Клишина, једина учесница која је летела преко седам метара (7,05).
– Уживала сам на такмичењу, девојке су увек ту да ме инспиришу за престиж – коментарисала је непосредно по завршетку такмичења у Острави. – Немам себи шта да замерим. Дарији свака част. Остадох јој опет дужна, али сам задовољна олимпијском нормом коју сам достигла. Сада сам фокусирана на намеру да скочим седам метара, знам да сам способна за такав подвиг. Недостаје ми још стабилност у скоковима. Свесна сам тога да ћу увек на такмичењима морати да рачунам на Даријин квалитет, или на Мирончук, увек се појави нека нова девојка, настала је смена генерација, ускоро ћемо ми да владамо залетиштем.
Дарија Клишина никада више није прелетела седам метара. У њиховом 13. сусрету уследио је реванш какав је Ивана једино могла да предвиди у сновима. Српска рекордерка, на московском стадиону Лужњики, освојила је светску бронзу, скоком новог националног рекорда (6,82), прву српску медаљу у историји планетарних смотри, рачунајући конкуренције оба пола.
Први пут победила је Клишину (6,76) и то у њеном родном граду. У смирај тог 11. августа 2013. године у атлетски свет ускочила је препорођена српска рекордерка спремна да на изазове одговори и да нове стандарде постави свима ко јој на црту изађе.
Седам метара у конкуренцији дама јесте граница која раздваја планетарне величине од остатка света. Први пут магичну границу Ивана је прелетела на Светском првенству у Пекингу 2015. године. У квалификацијама је поправила државни рекорд (6,91), да би у финалу скоком новог рекорда 7,01 метар освојила бронзану медаљу.
У међувремену, титулама на континенталним и светским првенствима с почетка овог текста, све до злата у Будимпешти, 10 година и 11 дана после московске радости, Шпановићева је низала успехе, вредноване прегрштом медаља на најпрестижнијим међународним атлетским смотрама: на три светска злата додала је једно сребро и три бронзе, на пет континенталних шампионских титула по једно сребро и бронзу, пет брушених дијаманата за победе у Дијамантској лиги, титуле шампионке Медитерана и Универзијаде, титуле државне и балканске шампионке одавно је престала да броји.
Додамо ли томе и рекордне четири титуле најбоље српске спортисткиње у избору Олимпијског комитета Србије, добићемо слику личности достојне почасног места у историји српског спорта.
Сви успеси, сваки трофеј и свако злато, наплаћено хектолитрима зноја на припремама и свакодневним вежбама на свим меридијанима света, резултат је успешне сарадње са тренером Гораном Обрадовићем, најуспешнијим атлетским стратегом у историји српске краљице. Сарадњу су започели у најнезахвалнијем тренутку спортског одрастања, када се јуниори сениорским изазовима предају. Многи не успевају да прескоче ту спортску провалију, у којој се заглаве, тинејџерке у првом реду.
– Сарадњу смо почели када се Ивана преселила у Нови Сад, 2010. године. Многе колеге су ме питале одакле ми храброст да преузмем такву одговорност. Мој одговор је увек гласио: то је за мене изазов који сам чекао цео живот. Прве две године биле су најтеже. Било је то време упознавања и дефинисања заједничког смера. Понекад сам имао утисак да говоримо различитим језицима и да ћемо тешко доћи до жељеног резултата. После Олимпијских игара у Лондону и нашег разговора који је уследио, указао се жељени правац. Данас кажем, колико сам се ја трудио да од ње направим бољу атлетичарку, толико се и она трудила да од мене направи бољег тренера. Освојила је све што се могло освојити, осим олимпијског злата. Преосталих седам месеци до Париза искористићемо да се што боље припреми за борбу која је очекује на олимпијском залетишту. И у 34. години Ивана има огроману жељу и мотив, сада поткрепљен великим искуством, које може да буде и пресудан елемент у борби за трофеј – закључио је Обрадовић рапорт из базе у Јужној Африци, где са најбољом српском спортисткињом у историји тражи одговор на изазов свих изазова у Иванином петом наступу испод заставе са олимпијским знамењима.
Ивана Шпановић је 21 пут поправљала државне рекорде. Рекордерка је Србије на 60 метара и у петобоју. Победница је такмичења на 19 светских митинга, четири пута на најпрестижнијем у Цириху. Више од 100 недеља провела је на водећој позицији на Светској листи ИААФ.
Лазо Бакмаз
