Краљевина Југославија је ушла политички и војно неспремна у рат против нацистичке Немачке и њених савезника. Из много разлога нереални југословенски ратни план Р-41 превиђао је уништење стратешких саобраћајница како би се успорио већ познати немачки муњевити рат. Због војног значаја Новог Сада, као и немогућности одбране севера државе од непријатељске силе, предвиђено је да се оба стална новосадска моста (Железнички и Мост краљевића Томислава) минирају и униште. Међутим, овај пожртвовани потез није зауставио неминован пораз који је озваничен капитулацијом 17. априла, а Нови Сад поставио на границу раскомадане Дунавске бановине коме је нова власт наметнула улогу јаке Мађарске граничне базе.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева Железнички мост, назван по тадашњем владару цару Францу Јосифу, саграђен је 1883. године на прузи Суботица–Земун.
- Од 1929. године, носио је име принца Андреја Карађорђевића, трећег сина краља Александра. Саграђен је по нацртима Карла Баумана, који је пројектовао и тунел прокопан испод Тврђаве – каже наш саговорник. - Сматра се да је пругу преко моста поставио инжењер Никола Станковић из Стапара. Мост је срушен 10. априла 1941. године, по налогу југословенске војне команде на самом почетку немачког напада на Краљевину Југославију
Као копија познатог Ланчаног моста у Будимпешти 1910. године је пројектован, а од 1921. до 1928. године изграђен први стални мост у граду поневши име по принцу краљевићу Томиславу. Заједно са мостом, пробијен је и Булевар којим се Нови Сад проширио до Дунава и повезао са Петроварадином. Први пут је срушен минирањем 1941. године, али су га Немци обновили, а потом 1944. године срушили при повлачењу.
Ауториски тим Историјског архива Града Новог Сада је уз помоћ Агенције „Кућа чуваркућа“, Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада Музеја Града Новог Сада, Архива Војводине и Музеја Војводине реализоваће изложбу, у уторак 13. априла поводм 80 година од Другог светског рата у Новом Саду, која ће бити. У зависности од епидемилошке ситуације и одлука Кризног штаба у наредним данима, грађани ће бити благовремено обавештени у ком формату ће изложба бити организована. Кроз 12 тематских целина биће приказани догађаји у Новом Саду од 6. априла до 17. априла, период који је обележен незамисливим људским трагедијама и страдањем као и непотребним материјалним уништавањем. Новосађани ће моћи да се упознају са догађајима кроз документе, филмове, фотографије као и аутентична сведочанства људи који су прошли кроз пакао рата.
За време мађарске окупације, исте године када је миниран, мост Франца Јосифа је и обновљен, а већ идуће, 1942. године, поново је пуштен у саобраћај углавном за потребе окупационе војске. Коначно је уништен 22. октобра 1944. године, приликом повлачења немачке војске. Данас се још увек могу видети његови остаци – стубови и тунел. Његови неоштећени делови су уграђени у Мост маршала Тита 1946. године, на који је преусмерен железнички саобраћај.
После рата, на рушевинама Моста краљевића Томислава, направљен је стални челични мост – Мост маршала Тита који је пуштен у саобраћај 20. јануара 1946. Године. Био је то први стални челични мост изграђен после Другог светског рата у Европи. Предвиђен да траје пет година, мост је издржао 53, када су га 1. априла 1999. године уништиле НАТО бомбе.
Како појашњава Петар Ђурђев, још почетком априла 1941. године у стубове оба моста био је постављен експлозив. Око двадесет одлично замаскираних бункера дуж десне обале Дунава, од Рибњака до Официрске плаже, служили су војсци да штити мостове од могућих напада бродова, али су се одатле мостови могли дићи у ваздух након што стигне наређење из Београда.
- У ноћи између 10. и 11. априла 1941. године југословенска војска се масовно повлачила преко мостова и преко Петроварадина настављала ка Београду и Сави – каже Ђурђев. - Следеће ноћи, између петка и суботе у 23.48 сати, када се на Транyаменту, при дну Петроварадинске тврђаве појавио део немачке моторизоване јединице, капетан прве класе Светозар Попов дао је знак за активирање експлозива. Страховита детонација пробудила је многе Новосађане и Петроварадинце и не само симболички најавила одвајање Новог Сада од Петроварадина.
Фотографије мостова, као и део драгоцене архиве „Дневника“ чува се у Историјском архиву града. У једном од чланака новинар нашег листа је 1966. године, 25 година након што су разнети мостови, сачинио је интервју с капетаном прве класе Светозаром Поповим, који је наредио њихово минирање, у ком је открио за „Дневник“ шта се дешавало тих дана. Како је казао „друге није било“. Његов ратни задатак је био да из 20 бункера крај обале штити мостове од напада бродова када наређење стигне из Београда. Иако је покушавао да успостви телефонску везу с престоницом, то му није успевало. Због тога је послао у пошту и железничку станицу у Петроварадину војнике да дежурају крај телефона и да му јаве напредовање непријатеља. Како је казао, већ 9. и 10. априла знао је шта му је чинити – минирати мостове по сваку цену и спречити прелазак непријетаља.
С. Ковач
