У односу на остатак Хабзбуршке монархије, Нови Сад је релативно касно добио железнички саобраћај, тек 1883. године, када је изграђена пруга од Суботице до Српске Атине у дужини од 103,3 километра која је даље водила до Земуна у дужини од 74,5 километара. О железничкој вези између Новог Сада и Европе расправљало се још 8. јула 1846. године, када је Магистрат изнео прелог о прузи која је требала да иде од Пеште и да пролази поред Новог Сада. Међутим, ти планови су убрзо пали у воду због избијања револуције у Мађарској 1848. године.
- Прва железничка станица изграђена је на ненасељеној, јужној периферији града, на месту данашње пијаце на Лиману, а инвеститор је била Мађарска државна железница – каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Колосеци су били постављени дуж данашњег Булевара цара Лазара, од Улице цара Душана до Булевара ослобођења, те до моста на Дунаву у дужини од 2,3 километра. Пруга од Суботице до Земуна, преко нашег града, била је једина такозвана „државна“. Дозвољена брзина путничких возова била је до 60 километара на час, а брзих возова 80 километара на час. Шине су прелазиле преко гвозденог моста Франца Јосифа којег је, као и тунел испод Тврђаве, пројектовао Карл Бауман. Изграђене су и споредне пруге за локалне потребе, на којима је дозвољена брзина возова била од 35 до 50 километара на час.
Стигла пошта из Беча!
У новинском чланку 15. фебруара 1883. gодине забележено је да су први возови суботичко–новосадском пругом дојурили у 18.30 сати. У првом су били железнички чиновници, други је био ради пробе мостова, због чега је имао три локомотиве, а у трећем су били директор угарских железница и начелник грађевинске инспекције.
Новине „Застава“ известиле су, пак, да је „први прави воз“ стигао тек у понедељак 5. марта 1883. године у 11.14 сати и допремио је пошту из Пеште и Беча.
Када је након Другог светског рата мост Франца Јосифа срушен, а пруга измештена, догодила се необична сутуација - возови су ишли кроз Петроварадин и барокни Градић, Штросмајеровом улицом, поред Цркве Светог Јурја, између кућа, у висини првог спрата, а у Новом Саду кроз Улицу војводе Мишића, пресецали су Максима Горког и Радничку улицу.
- У Петроварадину је подигнута носећа конструкција која је шине усмеравала ка новом Мосту маршала Тита, који је пуштен у саобраћај 1. јануара 1946. године. Траса пруге је била предвиђена да траје пет година, али је измештена тек 1961. године, када је завршена градња железничко–друмског моста, познатијег као Жежељев мост – објашњава Ђурђев
Према речима Ђурђева, идејно решење новог железничког чвора Новог Сада усвојено је 23. априла 1954. године и подразумевало је да се постојећи железнички капацитети у целости морају преселити на нове локације северно од града, ближе зонама индустрије, складишта и пристаништа.
- Тиме су надлежни желели да ослободе најатрактивније градске локације за даљи развој Новог Сада и истовремено да модернизују железнички саобраћај – каже наш саговорник. - Пругу, која је пролазила кроз данашње Лимане, почетком 1960-их, замениле су модерне саобраћајнице, па је и станица код данашње Лиманске пијаце изгубила функцију. Зграда Путничке станице на данашњем Булевару ослобођења, коју је пројектовао Имре Фаркаш, отворена је 1964. године, измештена је суботичка пруга и она према Тителу, а изграђен је тзв. Жежељев мост, те је укинута привремена пруга кроз Градић, што је потпуно променило железнички мрежу која је оформљена крајем 19. века.
С. Ковач
