И то је највећа бољка оних који су одлучили да у Сонти остану јер то значи да је из сваке породице бар једно дете одлучило да напусти, не само село већ и целу државу.
Нема континента на којем нема Сонћана, каже секретар месне заједнице Сонта Драган Радојевић, чија ћерка живи у иностранству, док му жена по неколико месеци чува старије људе ван Србије.
Како додаје, другачије се живи кад имају приливе из Европске уније... Нашим грађанима више значи то што имају двојно држављанство, будући да је овде највише Хрвата, него то што нам је гранични прелаз близу. Кад сам пре 40 година дошао у Сонту, било је више становника, ту је било шеталиште, било је живо, имали смо много кафића и кафана. Сећамо се, са сетом, морали смо испред локала да чекамо да неко устане па да уграбимо место. Сад су кафићи празни... Нема породице у селу да јој бар једно дете није отишло одавде. Млади желе да живе својим животом, имају своје потребе, вели Радојевић.
Међутим, то не значи да Сонта као место нема шта да понуди онима који у њој живе. Напротив. Сонћани имају прилику да се баве разним спортовима, да се друже у оквиру два КУД-а, „Иво Лола Рибар” и „Шокадија”, а ту је и Центар за културу и образовање „Сонта” који окупља младе ентузијасте вољне да се баве глумом и разним волонтерским активностима. Такође, имају изузетно богато ловиште, а близина Дунава пружа прилику за камповање и уживање у Специјалном резервату природе „Горње Подунавље”.
Некада се мештани Сонте из горњег и доњег дела села нису слагали, па је 1928. године осмишљен Грожђебал да би се сви повезали и помирили, прича Радојевић, препричавајући како је момак из једног дела Сонте морао да има петљу да се ожени девојком из другог дела. Покупили су, вели, добре ствари једни од других.
Премда све више младих напушта Сонту, они који су одлучили да се задрже у том селу, пре шест година су покренули Центра за културу и образовање „Сонта” (ЦЕКОС). Та организација је настала превасходно из потребе младих за драмским студиом, да би се временом развијала на пројектне и волонтерске активности. Данас је Сонта као место позната међу омладином из целе Србије, будући да организују бројне семинаре и тренинге намењене управо њима.
Ми се увек водимо тиме да треба да покушамо и да тако и можемо да урадимо било шта, каже координаторка програма ЦЕКОС-а Јелена Шегрт.
Како додаје, не треба одустајати, треба желети, јер увек се може наћи начин.
Да је могуће реализовати све што се замисли, потврђују и позоришни фестивал „Недеља позоришта”, који је недавно одржан шести пут, у измењеним терминима због пандемије, као и биоскоп, који је поново прорадио захваљујући искључиво младим волонтерима из Сонте.
Од значајнијих ствари смо успели то што смо купили овај простор почетком године. Били смо у закупу, а онда смо покушали да га купимо и врло брзо смо скупили неопходан износ јер су нам помагали људи и из места и са стране, ко је колико могао. Сад нам је остало да све средимо јер су прозори и изолација лоши, намештај је стар, степениште се одваја од зграде, наводи наша саговорница.
У шали кажемо да смо ми научили ове што су дошли да кувају паприкаш, а они нас да окрећемо прасиће на ражњу..., каже Радојевић.
Што и не чуди, будући да је познато да храна спаја људе, а нарочито да се до срца иде преко стомака. Тако је данас ствар другачија па се Сонћани поносе бројним мешовитим браковима и слогом која влада у селу.
Живимо богатство разноликости, и то се мени допада, истиче члан Општинског већа Милан Шарац.
Овде су, додаје, мирни људи, мирног темперамента.
„Генетски” Сонћани су мирни, а и ови придошли су прихватили тај менталитет. Нема сукоба, посебно што су бракови више разнолики, што је позитиван допринос и европски тренд, па смо бар по томе близу Европи. Могу вам рећи да је Сонта пријатно место за становање!, вели Шарац.
А нама не преостаје ништа друго него да им верујемо јер село и на први поглед оставља изузетно позитиван утисак, будући да је веома уредно и живописно, што се, будимо искрени, не среће често по војвођанским селима.
Трудимо се да удовољимо грађанима колико је у нашој моћи, да видимо најзначајније проблеме, да их решимо и да грађанима олакшамо, наглашава секретар месне заједнице.
Сонта се у званичним документима помиње још у 12. веку под називом Зунд, и то на три километра југозападно од тренутно насељеног места.
Верује се да је име добило по надимку Видаковића, званог Сонда, под чијим су се вођством Сонћани пореклом из Херцеговине, повлачили од Турака. То село је у 16. веку имало 36 опорезованих домова, док је крајем 19. века у Сонти живело непуних 5.000 становника.
По његовим речима, Сонта је још раније решила проблем воде, тако да имају добру пијаћу воду, решен им је водовод.
Имамо око 40 километара путева у селу, што указује на то да ово није мало село. Све улице су асфалтиране, док је остало да урадимо још мало тротоара – сваке године направимо око 500 метара. Имамо нову капелу и њу сви заједно кориситмо. Сваког дана се улаже у село. Пре неки дан ми је један наш житељ, који је већ дуже у иностранству, рекао да му је драго што, кад иде кроз село, свака сијалица гори. Мени је још драже кад чујем тако нешто!, каже Радојевић.
Канализација је, као и у већини осталих места, нерешена, премда је тај пројекат у плану већ дужи низ година. С друге стране, у школу се доста улаже, упркос све мањем броју ђака, а ускоро ће се сређивати и вртић, за шта ће бити обезбеђено 12 милиона динара.
Једна од већих инвестиција која нас чека је прављење зелене пијаце. Биће то веома леп објекат, вредан око 28 милиона динара. Имамо обећање од општинске управе да ће нам помоћи, тако да рачунам да ћемо то завршити следеће године. За сад користимо један простор на отвореном, али није регистрован као пијаца, појашњава Радојевић, додајући да Сонћани и данас плаћају самодопринос у износу од 3+1 одсто, односно један проценат издвајају за новорођене и умрле, а три одсто за улагања у селу.
Као што им није страно заједничко грађење будућности, тако не беже ни од сећања и величања свих оних који су допринели у ослободилачким ратовима током прве половине прошлог века. Редовно обележавају све датуме, у мају и октобру, а бројне споменике чувају и у њиховој близини држе рецитале и полажу венац у знак сећања на храбре мештане који су допринели спасавању свог народа када је то било најпотребније.
Леа Радловачки
