У међувремену, плавокоси 25-годишњак, прави атлета, израстао је у врсног чувара мреже, репрезентативца, а колико и шта значи за одбрамбени бедем Новосађана најбоље је могло да се уочи у утакмици финала Купа Србије у Нишу. Примио је, додуше, два гола, али је неколико пута бравурозно интервенисао и онемогућио играче Партизана да се још који пут радују. Судбина или нешто друго, ко то зна, омогућила је Емилу да баш он прими победнички трофеј и доживи тренутке које мало који спортиста има прилику да осети.
- Било је договарања међу нама на који начин ћемо да подигнемо пехар - открио је Роцков занимљив детаљ за читаоце “Дневника”. - Ни у сновима нисам очекивао да ћу трофеј ја да примим. Капитен Никола Дринчић, међутим, позвао ме је да дођем до њега, рекао ми је да жели нешто да уради за мене. И - закачио ми је капутенску траку око руке! Показао је сву величину и као човек и као спортиста и ни сада не проналазим речи, а тешко је и да ћу их и наћи, којима бих могао да му захвалим због почасти коју ми је указао.
Војводина је освојила пехар у купу, што јесте резултат који сте сањали. Схватате ли значај овог успеха?
- Говорио сам саиграчима да нису свесни онога што смо постигли. Постојале су приче да смо доста лако прошли до финала, али ја не мислим тако. Пут је био тежак и лагано је почела да у наше главе, захваљујући слатким речима хвале и честитања, заправо својеврсном хормонском коктелу среће, стиже свест шта смо заправо учинили. Тек за неких недељу дана моћи ћемо да схватимо да је иза нас остао изузетан резултат, којим смо исписали наше странице у богатој историји ФК Војводина.
Како сте доживели финалну утакмицу на Чаиру, невероватно напетог и драматичаног расплета?
- Код голмана је најбитније самопоуздање, а на терену само извршаваш све оно што си утренирао. Знам шта ми је посао и трудим се, захваљујући и искуству које сам стекао, да емитујем добру енергију ка саиграчима. Уживао сам у финалној утакмици, нисам се оптерећивао негативностима којих је на Чаиру било, јер сам знао да не би била трагедија и да нисмо успели да стигнемо до трофеја. Много пре финала већ смо остврили циљ –квалификовали смо се за Европу, па нисмо имали никакав императив.
Ипак, атмосфера на стадиону била је за ваш тим веома лоша?
- Амбијент јесте био негативан и пун тензије, али сам научио да се искључим из свега. Не дозвољавам да никаква бука утиче на мене, као ни тренуци мржње који су били евидентни. Једноставно, окренем тада главу од тога и уживам у фудбалу и моментима које доноси само финале.
Да ли је било кризе код вас и саиграча, тренутака у којим сте посумњали у то да можете да тријумфујете?
- Заболело нас је када је Партизан изједначио и најтежи моменти наступили су првом продужетку. Моји саиграчи су претрчали силне километре, уложили огроман напор да обрадујемо и себе и навијаче, а у тим тренуцима тело као да нам је говорило да одустанемо. Уз укупну атмосферу на стадиону, то као да нас је вукло надоле. Баш тада, међутим, пронашли смо неку дубоку повезаност међу нама и то нам је помогло. Када смо стигли до пенала, просто смо осетили да је трофеј наш, јер у тој лутрији сваки од играча схвата да је за те тренутке играо и да треба без грешке да одради свој задатак.
Уморан сам од прича о одласку
Како се приближава почетак прелазног рока, по неписаном правилу, појављују се и приче о томе како ће Емил Роцков напустити редове Војводине. Има ли сада наговештаја да ћете променити средину овог лета?
- Не знам, заиста. Уморан сам већ од тих прича, јер ми односе велику количину енергије.
Када се спремам за неку конкретну утакмицу, не осећам замор, али ме овакве приче исцрпљују. Знате, волео бих да скупим 2.000 наступа у дресу Воше, али, с друге стране, морам да мислим и о решавању езистенције моје породице. Имам одређене амбиције и знам пут којим желим да идем, а видећемо шта ће будућност да ми донесе.
Приликом дочека у Новом Саду велики број људи пожелео је да се фотографише с вама. Да ли сте знали да уживате толику популарност међу суграђанима, дакако и навијачима Војводине?
- Заједничка нам је љубав коју делимо према нашем клубу. Искрен сам, увек природан и свим срцем волим Војводину. Дете сам с Телепа, Новосађанин, али сам истовремено сурови професионалац, који је на терену храбар и који тамо постаје ратник. Мислим да људи то препознају и драго ми је због тога, тим пре што уживам у фудбалу и клубу за који играм.
С једним од навијача разменили сте мајицу и обукли ону на којој је писало баш то - Телеп?
- Пошто сам скинуо мајицу Војводине није ми, искрен да будем, било баш пријатно да међу толиким светом стојим голишав. Због тога сам предложио том човеку, ког знам и од раније, као и доста наших навијача, да направимо размену, тим пре што је на њој, као што сте приметили, стајало Телеп.
Сезона је завршена, следи вам краћи одмор, хоћете ли отићи некуда ван Новог Сада?
- Не верујем, заправо, нисам планирао због онога што нам је у животима свима направила појава коронавируса. Одморићу се још дан-два, а онда ћу почети да тренирам и да се спремам за наредну сезону - нагласио је Емил Роцков, слободно можемо да кажемо један од љубимаца навијача Војводине, али и свих љубитеља спорта. Да - и један од освајача овогодишњег трофеја намењеног победнику Купа Србије!
Александар Предојевић
