Бероње пронашле своју мирну оазу у Бездану крај Сомбора

Почетком друге деценије новог миленијума млади брачни пар Бероња, Горан и Блаженка су ковали планове о својој будућности која је у том моменту била везана искључиво за, Горану и родни, Нови Сад у коме су студирали и упознали се у њему, заволели и наизглед одлучили да проведу остатак заједничког живота.
1
Фото: Горан и Блаженка Бероња

Али живот, шерет стари, одвео их је на другу страну захваљујући пре свега српској буразерској економији која и дан-дањи дозвољава ликовима, самопроглашеним стамбеним инвеститорима, да штедро варају поштен свет намеран да са неком цркавицом у yепу  дође до свог комада раја, свог крова над главом.

И чекајући те епски обећане квадрате неког поткровља на Лиману ( или беше Детелинари, заборавише већ и саме Бероње) препуче колан свечевој кобили, одучише се Горан и Блаженка од пењања на „инвеститорско“ уже, и решише да, мада потпуно урбани типови људи, срећу потраже на другој страни, каквом салашу у војвођанском бескрају сазданом. Али да је покрај какве воде, по могућности. И где би коцка закотрљана српским нововеким бесмислом и хаосом завршила под тим условима, ако не на делићу света картографији познатом као Бездан.

„Текел, манес, фарес“ како то ономад Сјенкевич по латински рече процењено, одмерено и пресуђено, па се Бероње бацише на потрагу која их врло брзо наведе на салаш на самом улазу у Бездан, кад се из коначно густих поплавних шума бачкомоношторских избаса. Њихов салаш, затечен одавно невиђеним ентузијазмом, искреноћу и човекољубљем ни не упитах зашто баш тако назван, Нананин, можда није пао у паорске ( јер ни једно од њих сељачки бекграунд нема), али дефинитивно у судбински одређене вредне руке из којих се већ пар годиница дуњалуком шири најновија балканска чудотворна делиција, козији сир „Бездански блуе“.  По дефинцији тврди сир са племенитим плеснима, на гастрономску ексклузиву несвикао човек би рекао сличан камемберу, са „Нананиног салаша“ не купује се „дај сестро по' киле“, већ под рукама кувара са неколико Мишелинових звездица „Бездански плави“ завршава, у ресторанима од чијих цена обичног човека вертиго хвата. Ништа технолошки Бероње не таје, све рецептура њихова је на интернету, али кунст је ваљда у љубави уграђеној у малене колутиће супер тврдог сира који је тим бољи што је старији и чија ти тек мрвица, уз иоле боље вино, чакре отвара тамо где их ни Сидарта Гаутама по просветљењу Буда није замишљао. 

- У част наших домаћина, Безданаца, који су нас широко раскриљених руку дочекали, смо и смислили назив за сир- почиње причу Блаженка и после више од десетлећа усхићена својевременим дочеком овдашњих људи.- Пазарили смо салаш, тек уселили и није прошло два дана, кад нам у дворишту стаје неколико аутомобила, излазе људи , представаљају се, кажу овдашњи су, ако нам било шта треба на располагању су. Трактор да се изоре земља, алат, мешалица за бетон да се нешто закрпи, стара цигла, бибер цреп... њихово као да је наше... и како да не заволиш тако несебичне људе - готово до суза Блаженку доводе присећања на почетак безданске епопеје Бероња.

Фото: Блаженка и срећне козе

Није овај пар у старту био сигуран шта тачно хоће, али су били сигурни да хоће да живе што више у складу са природом, па су почели са узгојем органског поврћа.

-Живот нам је дословно променила др Анка Поповић Врањеш, сада нажалост покојна, професорка новосадског Пољопривредног и бањалучког Технолошког факултета, жена неописиве енергије и ерудиције, која нас је и упутила у овако специфичну производњу- додаје Горан, који се као главни технолог ослања на „сировински сектор“ који је најчешће под Блаженкином командом, односно маленим крдом, како саме Бероње инсистирају срећних коза.- Можда је неком смешно, али наш је став да поред оних ветеринарско-технолошких узанси које се морају испоштовати и беспрекорно здраве исхране, наше козе, од којих свака има своје лично име, морају да буду и срећне јер ће само тако дати врхунско млеко од којег се може добити овакав сир - наизглед је једноставан рецепт за настанак „Безданског плавог“.


Симфонија природе и човека

Нананин салаш до којег се, у кишно доба, стиже и стометарски дугим делом каљавог атарског пута, није само исход козијег сира, већ и место где сте увек добродошли ако вас привлачи нетакнута природа и живот вредан живљења у складу са њом. Кад се не брину о свом стаду, сиру, неколико паса, мачака и магарици Пикици приде, Бероње се посвећују графичком дизајну, еколошким програмима, обуци волонтера, музичким, (јер је Горан yез музичар) и Блаженкиним гастрономским радионицама...


Да, то, и поред врхунског сирила, још и што се по варијанти енглеског травњака (посејеш траву, поливаш и косиш сваки дан.... и тако 300 година...), свако јутро и вече малене, у старту тек 150-160 грама тешке плочице племенитог сира окрећу не би ли влага равномерно напуштала сир остављајући у њему само, по укусу храни богова са Олимпа сличну, суву материју. Јер ваљда је само тако могуће живети по своме, недодирнут људском злобом и хипокризијом, од свега десетак коза алпске и санске расе на самом рубу овог нашег дуњалука, тамо где Дунав небо љуби, у Бездану.

Милић Миљеновић

tata mata
27.05.2019 • 00:13
Svaka čast za mudre i hrabre ljude .Pozdrav i podrška
EUR/RSD 117.5843
Најновије вести