Овај проблем мучи све локалне самоуправе у нашој земљи, али посебно тешко пада оним градовима који су у прошлости имали далеко већи утицај па и административни значај од актуелних „столица“ Србије и Војводине...
Овај однос немоћи и тихог, а непролазног незадовољства услед осећаја маргинализације Сомбора од стране Новог Сада није никаква новина, пошто је релација највеће вароши на западу Бачке са стоним војвођанским градом увек била пуна компетиције али и међусобне суревњивости. Већ сама чињеница да је по попису становништва половином 19 века Сомбор многољуднији и од Новог Сада и Београда, могла би сведочити о његовој тадашњој предности, баш као и податак да је у то доба управо овај град својеврсна регионална престоница за Нови Сад.
- Однос Сомбора и Новог Сада је помало чудан, баш као и историјске околности тог доба - каже Милан Војновић, професор социјологије, несумњиво најбољи живи познавалац Сомбора и вишедеценијски истраживач његове бурне историје. - Може се рећи да је фигуре за “отварање” таквог историјског шаховског меча између ова два града, уосталом као и у целој Војводини, поставила императорка Марија Терезија, већ самом њиховом елибертацијом, односно проглашавањем за слободне краљевске градове. Нови Сад додуше постаје то једну годину раније, 1748. године, али као петроварадински војни шанац, док је Сомбор у то време далеко “озбиљнија” варош. Чак и као војно седиште, наравно уколико се у тој рачуници “одузме” дунавски Гибралтар, Петроварадин и његова тврђава - сматра Војновић, који управо у бечким покушајима обуздавања мађарских државотворних стремљења види један од разлога благонаклоности владајуће куће Хабзбурга ка Сомбору - Колико је Беч наклоњен Сомбору, који би као војничка сабља висио над вратом угарским “јужним крајевима”, говори и одлука да управо овај град постане административни центар планског насељавања немачког живља на ове просторе прокламованог и започетог 1748.године. Од 1786.године Сомбор постаје и стално седиште Бачбодрошке жупаније, огромне административне целине омеђене Дунавом и Тисом, иако заостаје за Суботицом по многољудности, односно Бајом по геостратешком положају. Већ сама та чињеница донела је Сомбору велику предност постојања највишег чиновништва у граду, које је по правилу са собом доносило и просперитет не само у економском већ и у културном смислу.- појашњава Војновић.
И како то већ бива, оно што је у једном моменту предност, протоком година постаје мана, за шта Војновић износи низ доказа.
- Као прво, рађа се једна, сада већ вишевековна, суревњивост између Сомбора и Новог Сада. Као жупанијско седиште Сомбор је неминовно и под већом царском паском, па у периоду националног буђења све више умних сомборских Срба одлази у Нови Сад, где су услови за национални рад нешто повољнији и либералнији. Са друге стране Угарска, имајући разумевања за Суботицу, успева да наметне своја кадровска решења за жупанску столицу, па имате податак да од првих деценија 19. века ни један једини Сомборац не заузима овај положај, који готово ексклузивно постаје привилегија Суботичана. Наравно да су бачбодрошки жупани, по инерцији, “вукли” све што вреди у Суботицу, тако да Сомбор, економски напреднији и од Новог Сада и од Суботице, полако заостаје. Богати земљопоседници, до тада несумњива предност, постају “камен око врата” економији овог краја и блокирају индустријализацију. Пример за то вам је чувена фабрика обуће “Бата”, која је требала бити отворена у Сомбору, што је отказано након ургенција и протеста сомборских спахија који су се уплашили да ће након отварања фабричких погона, услед појаве алтернативе за овдашњу паорску ситротињу, порасти цена рада. Поред свих тих догађаја, Сомбор додуше не оскудева у култури, али му се економска база све више тањи, па је његово гурање на геополитичку маргину било само питање времена.- вели Војновић.
Ако је већ у периоду Аустроугарске, након великог успона у Хабзбуршкој монархији, уследио и својеврсни пад, Сомбору су ту геополитичку кичму преломиле измењене светске политичке околности. У новој јужнословенској држави Сомбор се преко ноћи нашао у забаченом северном граничном подручју и већ сама та чињеница била је довољна да се у овој вароши “угасе светла”.
- Већ 1922. године имате велики притисак да се Препарандија, најстарија српска учитељска школа пребаци у Нови Сад, чему Сомбор ипак одолева. Неколико година касније, одлуком Владе Краљевине Југославије државна Трговачка Академија се сели из Сомбора у Суботицу, да би формирањем бановина 1929.године Нови Сад као Дунавска банска столица и формализовао свој новостечени примат. Када је на све то дошло отварање тадашњег великог пута Берлин-Цариград, чију трасу данас следи Коридор 10 и чиме је створена трансферзала Будимпешта-Суботица-Нови Сад-Београд, “пресуда” Сомбору је постала и правоснажна. Последњи трзај дословно последње
генерације иоле значајнијих политичара на државном нивоу које је Сомбор имао предвођене др Јоцом Лалошевићем, гласовита “Сомборска декларација”, схваћена као чин сепаратизма, је, навлачењем државне омразе, била прави реквијем за овај град - каже Војновић, по коме од овакве судбине маргинализације Сомбор није успео да се одупре ни у годинама након Другог светског рата, о чему сведочи податак да се у какву-такву индустријализацију Сомбора улази тек крајем шездесетих година прошлог века - На пример, имали сте Кмезићеву причу о потреби отварања фабрика за прераду репе која је кренула управо одавде из Сомбора и та идеја јесте остварена, али су шећеране одлукама државног и пре свега покрајинског врха отворене у Црвенки, Врбасу, Жабљу, Црњи...Сомбор је, ето, за свега неколико деценија од административне, културне и економске престонице и предводника подручја далеко већег од садашњег српског дела Бачке, дошао у позицију да представља сировинску базу не само Новом Саду и Суботици, већ и, уз сво дужно поштовање, једном Врбасу или Кули - резимира Војновић.
н Милић Миљеновић
