Али рад у Каћким новинама само је круна једне турбулентне и занимљиве каријере која је почела давне 1961. године. Од тада су, због карактеристичног стила и приступа новинарству, текстови младог журналисте у доба старе Југославије често били забрањивани, као и сами листови с којима је сарађивао. Задирао је у теме од којих су сви бежали, а тако је био ближи циљу о коме би требало да машта сваки новинар – да изнесе истину на видело!
Елем, како каже и сам ентузијастични новинар из Каћа, код њега нема ништа укратко – па тако и прича о каријери која траје већ 62. годину нема одређен ни почетак, ни крај, као ни радно време.
– Прави новинар, попут полицајца, нема радно време и мора да буде активан током целог дана – појашњава Шнаутил. – Такође, он мора, пре свега, да постане актер неког дешавања, учесник, да уме да прати ток догађаја и да препозна ствари које се не могу видети на први поглед.
Из чисте потребе да пише, прихватио је чињеницу да је новинарство врста дроге, од које се не може побећи, али да је једино и право решење које може да га доведе до већ поменуте истине, јер је то оно што сваки читалац жели да прочита. Зато овај бард српског и југословенског новинарства, те доајен сеоске журналистике, никада није увијао у целофан шта год да је помислио и желео да изнесе у јавност. – Откад сам почео да пишем, држао сам се истине као пијан плота, а многима се то није свиђало – истиче наш саговорник. – И нико ми тада није говорио да није тачно оно што сам написао, већ су радије казивали да сам безобразан и били љути уколико чују нешто што им не прија. Зато су стари Римљани одавно већ рекли да о укусима не вреди расправљати.
Новинарску каријеру Фрања Шнаутил започео је са 19 година у Студентском листу „Индекс”. На предлог разредног старешине Миленка Фурундуље и наставничког већа гимназије коју је похађао, постаје сарадник, како каже, „најбезобразнијих” новина тадашњег Савеза студената Новосадског универзитета. Тада је писао текстове по задатку, најчешће о средњошколским темама, али убрзано се одвојио од шаблона и почео подробније да се бави „студентском проблематиком”.
– Индекс је мало-мало био забрањиван чак и због мојих текстова и афоризама који су били антидржавни – казује Шнаутил, који се у то време потписивао под псеудонимом ФИШ. – Цензура тих новина била је незамислива, па оно што напишем често није штампано, а онда се досетим да стално састављам две врсте текстова, један би био за новине, док би други био написан за раднике „Форума” који су штампали лист. Они су волели да читају наше афоризме који нису пролазили код строгих цензора, па су после знали да часте ручком, нас безобразне и вечито гладне новинаре. Тадашњи технички директор Заре Томић и ја често бисмо одлазили на скроман ручак, али у једном тренутку дошао би келнер, донео добру клопу и шапнуо да су нас частили радници „Форума”.
Наш саговорник врло брзо наставља каријеру у Радију Нови Сад, и то веома чудном одлуком Савеза студената и главног и одговорног уредника „Индекса”. Они долазе до решења да би било добро да замене младог новинара за источнонемачки магнетофон „Леве-Опта”, јер до тада нису поседовали уређај којим би снимали разговоре.
– Тада сам пекао занат код чувене старе екипе новинара, пратио све локалне теме уз 17 и по кила тежак магнетофон, и никада нисам закаснио, у минут сам био свугде – присећа се Шнаутил. – У међувремену сам поново писао за „Индекс”, јер студенту увек зафали пара, и био међу првима који је у новинарству рекао „чуо сам”, покушавајући да избегнем устаљене фразе „речено је” или „договорено је”, поготово када се писало о политичким дешавањима. Многи су се згражавали јер у то време нико није смео да се изјашњава о „стварима из комитета” у првом лицу ни једнине ни множине.
Он додаје да је тих година било „свега и свачега” и да је у једном тренутку морао да иде у војску због многих текстова које је објављивао у „Индексу”. Иако је својевремено студирао пољопривреду и право, те био радник у реномираним фирмама „Интерсервис” и „Венац”, увек се враћао новинарству. Био је сарадник Југословенске привредне ревије из Новог Сада и сарајевског „Аса”, али и један од покретача Омладинског радија.
Биографија
Привредник, проналазач и новинар Фрања Шнаутил рођен је у Турији 1942. године. Студирао је право и пољопривреду.
Најпре је био запослен у предузећима „Интерсервис” и „Венац” (данас „Неопланта”), а затим у Каћу оснива сопствено предузеће „FJM Company”. До 1999. године пријавио је десет патената из области прехрамбене индустрије.
– Сваког дана бавио сам се другом темом, за мене је све догађај, све што видим и чујем – истиче Шнаутил. – Занат се не учи, занат се краде! Нажалост, то многи сада називају истраживачким новинарством, али нису ни свесни да је новинар сам по себи истраживач.
Већ 45 година своје текстове ствара на једној те истој писаћој машини коју од милоште назива госпођом, а само куцање на овој справи наш саговорник види само као предност, јер сматра да се током рада на компјутеру пише механички, те да се нимало не размишља.
Откако је деведесетих година прошлог века постао један од најревноснијих сарадника Каћких новина, теме којима се бавио заменио је локалним, сеоским дешавањима, која је преносио читаоцима на себи својствен начин. У периоду од скоро 30 година, највише се интересовао за историју места у ком и данас живи, па је тако писао о Милеви Марић и њеном доприносу теорији релативитета, као и о каћким Швабама, који су српско становништво спасли од погрома 1942. године. Текстове углавном пише сам, ретко кад му је ко помагао, осим Дулета сениора, сибирског плавог мачка, који је знао најбоље да га слуша и да га доведе до правог трага или информације, али и до лудила.
А. Чегар
