Револуција у Угарској била је уперена против феудалне власти и битке за основна људска права и имала је обележје борбе за самосталну и независну државу. Почела је у Пешти 15. марта, а због непризнавања националних права другим народима у Угарској дошло је до револта Срба, који су на Мајској скупштини прогласили Српско Војводство.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев вихор рата који је немилосрдно пустошио Бачку и Банат током револуције 1848. и 1849. године надвио се над Новим Садом 12. јуна 1849. године. Тачно годину дана од отпочињања ратних сукоба између револуционара Лајоша Кошута и српских родољуба Нови Сад је доживео највеће материјално разарање у својој модерној историји. Након битке код Каћа, која се одиграла 7. јуна 1849. године, аустријска Јужна армија кренула је ка Новом Саду и Петроврадинској тврђави.
- Када су генерал Јосип Јелачић и Ђорђе Стратимировић заузели позицију према такозваном брукшанцу преко пута Варадина и са аустријским трупама покушали да присиле мађарски гарнизон на Петроварадинској тврђави да се преда почела је одмазда – каже Ђурђев. – Око три сата ујутру 12. јуна 1849. године са Петроварадина отпочело је јако топовско бомбардовање Новог Сада, који је у подне већ горео, а у преношењу ватре помогао је и јак ветар који је тог дана дувао. До предвече град је био готово потпуно уништен.
Банова и српска војска су се повлачиле из Новог Сада. Несрпско становништво било је у брукшанцу и у Варадину, док су Срби бежали на темерински друм према Јарку, као и у сремска села, али су се ноћу враћали како би покушали спасити из својих домова оно што је преостало.
- Тога дана била је велика врућина, а ноћу се спустила јака киша, те се они, који нису имали добра одела су се разболевали и губили животе – појашњава Ђурђев. – Од 2.812 зграда остало је нешто више од 800, а највише је страдао центар града, где су биле најлепше куће, односно Господска, Футошка, Каменичка, Ћурчиска, Хлебарска и друге улице. Културна штета коју је град претрпео била је немерљива. Срушена је Саборна црква са оближњом Грчком школом, Николајевска и Алмашка црква са околним блоковима, стари Владичански двор који је сазидао још владика Висарион Павловић, а изгорела је епархијска архива, владичина библиотека, тешко је оштећена Јерменска црква. Слична судбина је задесила малу Реформатску цркву и архиву, порушена је и мала Евангеличка црква са парохиским домом и јеврејска Синагога.
Страдале су и неке од најпознатијих кафана, као што су биле „Зелени венац“, „Камила“, „Хан“ код Никољевске цркве, те зграда Српске гимназије са архивом, Хајлова пивара, оштећена је Градска кућа са архивом, изгореле су „Доња шума“, „Врбаци“ и градска „Дудара”.
- Избомбардована је штампарија др Данила Медаковића и између осталих и обе Хаyићеве куће, са библиотеком од 3.000 књига и сакупљеном грађом за српску историју - истиче Ђурђев. - Број становника после 1849. године смањио се са 20.000 на свега нешто више од 7.000. Било је потребно две деценије да Нови Сад поново има исти број житеља као пре уништења.
Тек педесетих година 19. века подигнуте су нове куће у центру и почео је економски опоравак града, а већ две деценије касније Нови Сад је постао културно средиште на само Срба у Војводини већ и шире и доказао да ће се чак и након најтежих разарања увек уздићи. Као подсетинк, у Змај Јовиној и Дунавској улици, још су у фасаде заривена два топовска ђула испаљена те кобне 1849. године.
С. Ковач
