Није могао при реализацији тог сна рачунати на помоћ родитеља Весне и Александра, који нису у прилици да му плаћају школовање и боравак у тој прекоокеанској земљи, већ се и за то снашао сам. Захваљујући успеху у школи и постигнутим резулатима, обезбедио је себи стипендију. Од августа 2018. у Палм Бичу на Флориди игра за школски тим и сања нови сан који је на добром путу такође да оствари.
– Након трећег разреда одлучио сам да направим тај велики корак и одем у Америку, да наставим школовање тамо, пошто у том погледу САД пружа много више прилика – каже Илија Ковачевић док троши последње дане распуста у породичној кући на Белилу. – Први услов за тако нешто био је да имам добре оцене, а други да добро играм кошарку. Тренирао сам у КК „Стар” у Новом Саду 13 година и морам признати да су ми и тренери мало помогли да одем. Пре четири-пет година борио сам се с вишком килограма, и када сам се ослободио тог баласта од 26 кг, добио сам све што ми је недостајало у брзини и скоку на кошаркашком терену. То ме је такође приближило Америци. Прву годину сам живео у једној америчкој породици у близини школе, која је само једна у низу које примају студенте из иностранства и брину о њима. По доласку у Америку срећа га није баш пратила. Два месеца од почетка сезоне повредио се и морао на операцију, због које је целу годину паузирао када је кошарка у питању, али је зато све време посветио учењу, што је резултирало одличним оценама. Његову марљивост и упорност приметио је председник школе коју је похађао и помогао му да упише једногодишњу Спортску академију.
– Академију сам завршио врло успешно и одиграо сезону у кошарци никад боље – каже тај преспективни младић. – Доказао сам себи и другима да могу. Као плејмејкер, просечно сам давао по 25 поена по утакмици и оцене су ми биле добре, успешно сам урадио све тестове за колеџ, и као награда – стигао је позив од тренера Ричарда Грента и јавни факултет. Испоставило се да му је требао такав играч као што сам ја и понудио ми је стипендију. Планирам да будем киропрактичар и образовање ћу усмерити у том правцу. Циљ ми је НБА, као и свим младим кошаркашима. Мислим да имам велике шансе за професионалну каријеру. И школа и кошарка ми могу донети добро. Одлучићу у трећој или четвртој години чему ћу дати приоритет. Руководићу се оним што ми се од прилика у животу понуди. Увек гледам да идем кроз живот корак по корак, а шансе су ми у Америци велике зато што се на факултету на којем сам сад, Д-1 факултет, регрутују добри играчи.
У августу је проглашен је за најбољег спортисту – студента месеца, што сматра значајним признањем у биографији. Током боравка у домовини није престајао да тренира да би био у форми и спреман за повратак у Америку.
Допада му се живот у Америци, упркос многобројним разликама, на које се временом навикао. Када је отишао, није баш могао да се похвали знањем језика, али му је мало требало да га усаврши да може и наставу да прати. Препоручује младима да крену његовим стопама, али напомиње да морају бити ментално спремни за то.
– Потребно је да будеш јак и одлучан да би почео да живиш тако, далеко од породице. Ја сам то јако желео и остварило ми се – закључује Ковачевић.
Поучен сопственим искуством, млађу сестру Јелену, која похађа Карловачку гимназију и тренира кошарку, подучава да добар успех у школи и упорност отварају сва врата, поготово у Америци.
Зорица Милосављевић
