У Улици Николе Пашића, између Мале економске школе и Академије уметности, смештена је Црква преноса моштију Светог Николе, познатија као Николајевска црква. Подигнута је око 1730. године, а саградили су је, као породичну гробницу, браћа трговци Недељко и Стојић Богдановић, који су се у Петроварадински шанац доселили из Словеније.
Крајем 18. века уступљена је руском и грчком становништву, а почетком 19. века предата Српској православној цркви. Током бомбардовања с Петроварадинске тврђаве 1849. године, а потом у време Буне, бива оштећена. Касније је привремено покривена и служила је као војни магацин. Обновљена је средином 19. века, новцем послатим из Русије. Велика добротворка Марија Трандафил обновила је и одржала ову цркву. У њој су покопани Маријина деца Софија и Коста, супруг Јован, а на крају и сама доброчинитељка. Она се сматра најстаријом православном богомољом у Новом Саду, јер је сачувана у основном градитељском облику, иако је саграђена након Саборне цркве Светог Ђорђа.
Осим Николајевске цркве, у Старом граду суграђани могу да посете Храм Успења Пресвете Богородице (Позоришни трг), изграђен 1774. године, као и Саборни храм Светог великомученика Георгија, који се први пут помиње 1720. године, док је 1734. замењен новим, а данашњи изглед добија у великој обнови почетком 20. века.
Међу новијим православним верским објектима у нашем граду је Храм рођења Светог Јована на Детелинари. Градња цркве почела је 2004, а звоника и парохијског дома 2008. године. Ту су и Црква Преноса моштију Светог Саве на Новом насељу, као и Храм Свете браће Ћирила и Методија на јужном Телепу. Становници Грбавице добили су храм на углу Крилове и Улице Мише Димитријевића посвећен Светом цару Константину и царици Јелени, где је прво литургијско сабрање служено у јулу прошле године. Када говоримо о православним верским објектима, битно је поменути и Цркву Светих апостола Петра и Павла код Железничке станице, као и Цркву Светог Вазнесења Господњег на Сланој бари.
Црква имена Маријиног један је од симбола нашег града. Изграђена је крајем 19. века на месту скромне римокатоличке цркве из 18. века, на Тргу слободе. Новосађани су је прозвали катедралом, иако она то није, будући да је седиште бискупа у Суботици.
На крају Јеврејске улице налази се некадашњи молитвени, а данас музички храм, Новосадска Синагога. Грађена је у периоду од 1906. до 1909. године, у стилу мађарске сецесије. Евангеличку цркву у Новом Саду подигла је 1886. године словачка заједница на тадашњој Сењској пијаци (угао Вука Karayića и Јована Суботића). Реформаторска хришћанска црква на углу Шафарикове и Улице Павла Папа изграђена је 1865. године, након што су се прве породице реформатско-калвинистичке вероисповести доселиле у Нови Сад. Русинска гркокатоличка црква Светих апостола Петра и Павла, изграђена средином 19. века, налази се на углу улица Јована Суботића и Светозара Милетића. Приликом обнове, крајем 20. века дарован јој је златни крст, што је мотивисало и друге верске заједнице да на својим храмовима учине исто.
Осим наведених верских објеката, Нови Сад поседује и Цркву Светог Јурја, коју су након одласка Турака, 1717. године саградили Исусовци, као један од симбола Подграђа. У Петроварадину, на Текијама, смештена је и Црква снежне Госпе, позната као екуменско светилиште, где уочи 5. августа са литијама и процесијама свраћају православци, католици и протестанти, у знак сећања на заједничку победу над Турцима 1716. године на Дан Снежне госпе. Јерменску цркву саградили су Јермени 1746. године, дошавши из Београда у Петроварадински шанац. Последња њена верница умрла је 1948. године, а стара црква срушена је 1963. приликом проширења булевара који данас носи име Михајла Пупина. Од ње су остали обележје од камена вулканског порекла и мермерна гробница јерменске племићке породице Ченази.
Д. Клашња
