Међу позитивним примерима (али не у смислу позитивних на вирус) је и Новосађанка Мирјана Трифуновић која је све до тада, као тврдоглави „хороскопски” бик, мислила да је исувише живчана да би се посветила слагању пузли (пужле), да би се неочекивано десио преокрет који је умногоме утицао на њен даљи живот.
– Кад је кренула изолација, онда смо се скупили на Мишелуку код моје куме Бубе која је имала неку пузлу подводног света од 2.000 комада – почиње своју причу наша суграђанка Мирјана. – То је тотални зен! Седнеш, искључиш се и мир. Ко не слаже пузле не зна шта ваља...
Како је тада у друштву сложила прву пузлу, тако се охрабрена упустила у свет новог хобија, па су тако месечно настајале и по три нове слике. Како каже, за сада је сложила више од 70 радова, што значи да је кроз њене прсте прошло бар 80.000 делића, будући да су неке пузле од 1.000, а неке и од више комада.
А да би се нека слика сложила потребно је време, стрпљење, још мало времена, добро светло, одговарајућа подлога, па још слободног времена, наочаре, а некад и лупа!
– Пузле слажем у спаваћој соби, тамо сам направила простор због светлости, па ми је згодно, али онда сам одвојена од мужа Србе који углавном седи у дневној, тако да ћемо правити неко „острво” за шта сам осмислила пројекат, како бисмо били заједно. Када сам радила слику Сиднеја на почетку, а који сам касније поклонила, био је од 2.000 комада. Слика је била велика и незгодна, све је нешто било розе, па сам имала 17 кутија за одвајање делова по облицима и бојама. Цела кућа је била заузета, на свим столицама су биле те кутије, јер сам је слагала на трпезаријском столу – прича Мирјана, док седимо у дневној соби окружени, разуме се, њеним ранијим радовима који су дошли до свог рама и слободног парчета зида.
Међутим, да бисте стигли до стана наше саговорнице, пролазите кроз ходних зграде који је испуњен Мирјаниним сложеним пузлама, и све тако од приземља па до четвртог спрата. Тако да, чињеницу да не постоји лифт а да се треба успентрати до њеног трећег спрата, поприлично олакшава и освежава присуство шароликих пејзажа, кадрова светских градова, сеоца, мртве природе, па свако ко нема кондиције има ваљан изговор да на степеништу мало-мало направи паузу и предахне.
Слагалице из целог света код Мирјане у Новом Саду
Баш у време током короне настала је и Фејбук група „Puzzle” која сада броји више од 2.500 чланова. Осим што је тај виртуелни простор идеалан за повезивање са људима који имају слична интересовања, одличан је и за размене, поклањања и хуманитарне акције. Преко те групе сам ступила у контакт са Татјаном Вранић Витез из Београда од које сам добила најквалитетније пузле. Има још неколико њих с којима се размењујем, међу којима је и Душко Николић од ког сам добијала и на поклон, па кад отворим кутију, прво видим слаткише, а онда и пузле. Баш леп и другарски гест – прича нам Мирјана Трифуновић, која добија пузле и од куме из Аустрије, сестричине из Немачке, али и мужа Србе који их неуморно набавља на Најлон пијаци.
– Кад сам најпре попунила сва места у стану, питала сам комшилук да ли би им сметало да окачим двадесетак пузли у ходнику зграде. Сви су се сложили, па сам их крајем 2020. године ставила. Сад их већ има 27. Скоро на самом почетку је дошло до крађе, и нећу да грешим душу, али мислим да су криви неки мајстори који су тада дефиловали по згради. Сад користим неку екстремно јаку двострану лепљиву траку, па мораш да чупаш слику и да је покидаш да би је скинуо. Тада је нестала пузла Новог Сада, која ми је била драга јер сам је добила од куме, као и девојка са змајем која је била исто лепа слика. Нисам се нервирала, узела сам друге, окачила их и терамо даље – прича нам саговорница.
Што се тиче реакције комшија, за сада су позитивне, а неки се чак и нуде да учествују у урамљивању како Мирјана не би имала додатних трошкова. Ипак, ма колико једни подржавају то што наша суграђанка предано ради, увек има и оних којима је сулудо качити пузле у стану као слике.
– То је мој рад, мој хоби, не представља неку материјалну или уметничку вредност, али се мени свиђа и свака та пузла има неку своју причу које се сетим кад је погледам – вели Мирјана, додајући да још 20 кутија чека на својих „пет минута” слагања. – Мени је ово суво уживање. Има неких пузли које ме насекирају, будем убеђена да сам изгубила неки део, па нема усисавања стана док не завршим са слагањем, а онда га ипак угледам у кутији!
Ма колико да су пузле рај за живце, ипак су мука жива за кичму и очи, нарочито онима који већ имају проблема. Али, кризе за слагањем надмашују сваки ишијас...
– Ово поредим са тим да су наше бабе хеклале, не зато што им је била потребна гомила миљеа, него једноставно сви морамо да имамо моменат искључења из дневних обавеза и стресова. Неко гледа серије и филмове, неко игра игрице, неко чита књиге. Није ово само хоби, него је и „ресет” мозга. Свако треба себи да нађе нешто – закључује Мирјана Трифуновић, којој призори природе највише годе кад одлучи да се „искључи” из реалности.
Л. Радловачки
