Када би могла да прича, имала би шта да каже. Један од њених садашњих власника Горан Ристић, припадник треће генерације посластичара у тој породици, вели да је све почело давне 1937. године када је деда Секула добио дозволу за рад.
Под именом „Цариград“ обилазио је вашаре и сличне скупове тога доба нудећи туфахије, ћетен алву, бозу, тулумбе, урмашице, баклаве, свилене бомбоне...
Определио се за тај оријентални стил и име и томе су остали верни његови наследници до данас.
Деда је остао без родитеља с четири године и из Македоније одакле потиче, дошао да живи код стрица у Нови Сад, у Гундулићеву улицу, прича Горан.
Како је даље рекао, Ристићи су из Македоније донели вештину справљања свилених бомбона, а овде томе додали и друге посластице. Сладолед је једна од тих. Када је скупио мало пара, 1938/39. закупио је овај локал у тадашњем Булевару краљице Марије, који је касније и откупио. Сећам се његових прича о начину рада у то време, о томе како су чували лед неопходан за хлађење будући да није било фрижидера, под сламом и слично, присећа се наш саговорник.
Секули је испрва у послу помагала супруга Лојза са којом је имао четворо деце –Љубицу, Ристу, Младена и Радмилу.
Када су дошли у ситуацију да им је била потребна испомоћ, прво је ускочила најстарија кћи Љубица, а када је Горанов отац Риста довољно стасао да може да ради, прикључио се породичном бизнису, напустивши каријеру фудбалера и даље школовање.
Тата се потпуно посветио овом послу, каже Горан и додаје како је то било, могло би се рећи, златно добра „Цариграда“.
За њега причају да је преместио променаду из Модене на Булевар. Због њега су се овде окупљали фудбалери, а због фудбалера девојке. Читава плејада фудбалера били су наши гости. Вујадин Бошков и шампионска генерација Војводине, између осталих. Осим њих, на стотине уметника, политичара, знаних и незнаних прошло је кроз „Цариград“. Код нас је свраћала Чаплинова кћерка Жералдина док је снимала филм на Тврђави шездесетих година, као и Барт Рејнолдс, који је волео да поједе сутлијаш....
Десило се једном, настаља наш саговорник, када је тата имао пуне руке посла да је Бајага послуживао како би му помогао.
Која из Дисциплине кичме обожавао је тулумбе, домаћу кафу и бозу. И данас кад год дође у Нови Сад то наручује, наводи наш саговорник.
Горан каже да је основни разлог што људи воле да дођу у „Цариград“ то што се ту осећају пријатно и као код куће.
Ко хоће да поједе добар колач без адитива, природан, што нама компликује рад и успорава га, али ми од тога не одустајемо, долази код нас, истиче Горан.
„Цариград“ је посластичарница у којој се данас може појести четрдесетак врста колача, али један је посебан.
Реч је о Челик колачу названом по Петру Челику, чија је и рецептура. То је у суштини дијетална посластица, а састоји се од бруснице, јабуке, цимета, сира с нула одсто масти, хелљдиних кора и стевије.
Као што је Ристи у послу помагао брат Младен, тако и Горан води сада посластичарницу са братом од стрица Дејаном.
Дејан, економиста, се посветио породичном послу пре 12 година, а Горан шест година касније, када је Риста престао да ради.
Да су Ристићи били истакнуте занатлије говори и податак да је Секула пуне две деценије водио Удружење занатлија, а онда је то исто и Риста радио до средине деведесетих.
Оно што је интересантно у најновијој епохи постојања „Цариграда“ јесте чињеница да је један од власника – Горан хокејаш и тренер Хокејашког клуба „Војводина“.
Ако је у Ристино доба „Цариград“ био окупљалиште фудбалера, онда би се данас могло рећи да је место састајања хокејаша.
Али ово је и место где здушну подршку пружају очувању културне баштине српског народа.
Цариград је донатор Фондације Лаза Костић и то датира од Ристиног доба, јер је отац оснивача Фонадације Марине Милић Радовић, Томислав Милић био адвокат и пријатељ ове посластичарске породице.
Томе Горан подучава и сина Лазара који с четири године већ активно учествује у акцијама те Фондације.
Зорица Милосављевић
