У обилазак места су нас повели координатор Дневног боравка и Радног центра те школе Јован Марковић и његов штићеник Милан Агић, а иза капије заштићене тујом, крије се богатство живота и његових различитости.
- Ту су средњошколци, имају практичну наставу за смер цвећар–вртлар – вели Марковић, док његов штићеник Милан одводи фоторепортерку “Дневника” Вању до цвећаре, да овековечи тренутак. – За ученике је камп од јединственог значаја, јер им се изграђују радне навике за евентуално запошљавање у отвореној привреди. Кроз радионице и програме стичу нова знања и животне вештине, уз неизоставно побољшање општег здравственог стања и покретљивости тела. Радимо и на побољшању социјалне интеракције са локалном заједницом, у циљу социјалне инклузије, а све у сврхе њиховог квалитетнијег друштвеног живота.
Како је објаснио коориднатор Едукативног кампа на Ченеју Алекса Ајдзановић, ту се одвијају две радионице: производња буковаче у објекту у подруму и пољопривредна радионица за производњу цвећа, воћа, поврћа... У подруму се налази простор у ком се узгајају буковаче, а на површини су стакленик за производњу сезонског цвећа попут мушкатли, петонија бегонија, леденог цвета, невестиног вела, уз ароматично и зачинско биље. Пластеник је за производњу сезонског воћа и поврћа те се саде лук, зелена салата, парадајз, јагода, боровница..
- Гајимо буковаче, ово је сада последња тура, а и иначе купујемо готове yакове за узгајање – прича нам штићеник Нинослав Зинајић, који се бави гљиварским делом посла у кампу, али када затреба, каже, обавља и послове на површини. - Са једног yака можемо да извучемо три или четири брања, а буде некад и 50 yакова. Да би гљива била добра, у гљиварнику мора бити велика влага и што хладније, јер се на топлини оне жуте и кваре. Убране гљиве носимо горе и пакујемо их у тацне с најлоном, а онда их шаљемо у школу на продају или на Лиманску пијацу код једне жене која их продаје за нас. Користимо их и овде у исхрани, печемо их или кувамо, а ко воли, може да их једе и живе. Ја нисам пробао.
Нинослав нам прича да је у септембру из пољопривреде прешао у гљиварник, а за то време је научио доста тога новог.
- С обзиром на то да око гљива нема посла док не прођу врућине, идем да косим траву, заливам, правим сокове од коприве, а до сада смо направили сокове од: зове, багрема, јагоде, трешње, вишње... - хвали се наш саговорник. - У дворишту смо ове године засадили и малине, па две до три године ћемо чекати да крене плод, те ћемо имати и производе од тог воћа. Волим да радим и са воћем и са гљивама, те не мгу да се одлучим шта ми је најомиљенији посао.
Корисница Јелена Баровић открила нам је да највише воли да узгаја цвеће и још увек не може да се одлучи који јој је омиљени цвет. За њу, цвеће је прича за себе, те свако воли као једно. За то време, корисник Милан Агић се показао као прави домаћин, те је нашој екипи указивао на најбоља места за фотографију, док је брао свеже воћке, како бисмо се окрепили након званичног дела.
- Има пуно посла око цвећа, али мени не пада то тешко, волим да га садим и водим бригу о њему – насмејано ће Јелена. - У стакленику смо гајили бегоније, мушкатле, ледени цвет, тамјанику... Све сам сама садила, а компост су правили другари, па биљке увек успевају. У пластенику имамо јагоде, боровнице, а понекад учествујем и у прављењу пекмеза. Није сваки посао лак, треба убрати јагоде, прати их, кувати, мешати, а то је најтежи део. Волим када идемо на манифестације и продајемо људима наше производе.
Имали смо прилику да упознамо и штићеника Далибора Шандора, који је главни за прављење компоста.
Три програма школе
Према речима Марковића, уз фиансирање и покровитељство Градске управе за дечју и социјалну заштиту, на Ченеју се у кампу одвијају три програма школе.
Предах је за кориснике чији родитељи морају негде да одсуствују, те да имају могућност да их оставе на чување на пар сати или до два дана. Викенд плус је други програм, захваљујући ком се раде припреме становања уз подршку корисницима. Тако су они ту од петка до недеље, а за то време уче о животним и социјалним вештинама. Летњи камп траје од 27. јуна и то је трећи програм који се реализује. Углавном су сви програми осмишљени не би ли припремили штићенике и оспособили их за самосталан живот.
- Да ли је тешко или не направити га, зависи од времена и колико нас ради на прављењу, али све успевамо – објашњава нам Далибор, који је и члан инклузивно-уметничке групе „Пер арт“ и бави се позоришном глумом. - Углавном сам задужен за компост, али нас треба макар двоје, па чак и троје за ту активност. Прави се тако што убацимо старе биљке али само суве, не смеју бити болесне или скроз труле. Не смеју се убацивати разне хемикалије, јер су отровне за све, али се зато убацују љуске од јајета, кесице од чаја, ако су биоразградиве. Морамо често мешати и премештати компост, да би се то биље лепо осушило, те тако настала квалитетна земља за даље коришћење. Користимо га као ђубриво, ако хоћемо да допунимо саксије у које смо засадили неку биљку или је пресадили.
Координатро Јован Марковић објаснио нам је да је простор уступила Месна заједница „Ченеј“, а када је постао центар едукације за ученике ШОСО “Милан Петровић”, почели су са реновирањем, рестаурирањем, и надоградњом и уз помоћ Града, а велики број донатора им свакодневно помаже. Простор је тако прилагођен за разне активности и програме који се ту одвијају. Производи које на Ченеју праве попут сокова, пекмеза, слатког, ајвара, пасираног парадајза, преко запакованих буковача се дистрибуирају на цветне и зелене пијаце, као и на друге манифестације тог типа, све у сарадњи са Покретом горана Новог Сада. Продаја се реализује сваког дана и у објектима основне и средње школе “Милан Петровић”, док је већина производа са Ченеја поређана на рафовима у школској продавници на Тргу републике. Сарадња је остварена и са Зеленом мрежом Војводине и ЈКП „Градско зеленило“.
И. Бакмаз
