Возачи "Црвеног" и "Ред" таксија поново у школским клупама

Реч је о кур­су кроз ко­ји ће, до сеп­тем­бра, про­ћи њих 370, а све тро­шко­ве по­кри­ва­ју те две фир­ме. По­ла­зни­ци су по­де­ље­ни по ни­во­и­ма зна­ња, од по­чет­ни­ка до на­пред­не гру­пе, а пр­ва „ту­ра”, од шест гру­па по де­сет уче­ни­ка, већ је по­че­ла и тра­ја­ће ме­сец и по.   

"По­тре­ба за зна­њем ен­гле­ског је­зи­ка ап­со­лут­но по­сто­ји, и то не са­мо за на­шу де­лат­ност, не­го и за све дру­ге услу­жне", об­ја­шња­ва ди­рек­тор „Цр­ве­ног так­си­ја” Ми­о­драг Гран­дић. "

"Све је ве­ћи број стра­на­ца ко­ји ко­ри­сте на­ше услу­ге, по­го­то­во јер се отва­ра­ју хо­те­ли по­пут „Ше­ра­то­на”, с ко­јим чак има­мо и уго­вор, те има­мо гру­пу „вип” во­зи­ла, ко­ја во­зе са­мо за тај хо­тел, а услов је да сви зна­ју ен­гле­ски. По­што се тај је­зик нај­ви­ше ко­ри­сти, хо­ће­мо да се сва­ки наш члан слу­жи њи­ме. Због то­га смо ор­га­ни­зо­ва­ли скра­ће­ни курс, при­ла­го­ђен по­тре­ба­ма так­си пре­во­зни­ка."

Гран­дић је ре­као да они во­за­чи ко­ји не про­ђу кроз тај курс не­ће ви­ше мо­ћи да во­зе за те фир­ме, а из то­га су из­у­зе­ти так­си­сти пред пен­зи­јом, ста­ри­ји од 60 го­ди­на. По­што је по­ла­га­ње за­вр­шног ис­пи­та и до­би­ја­ње ди­пло­ме оба­ве­зно за све оста­ле, то ће мо­ра­ти да ура­де и они ко­ји већ од­лич­но го­во­ре ен­гле­ски, а наш са­го­вор­ник ве­ру­је да ће тај сер­ти­фи­кат уско­ро би­ти и је­дан од зва­нич­них усло­ва за из­да­ва­ње так­си до­зво­ле. Вест о ча­со­ви­ма, ка­ко ка­же, не­ко­ли­ци­на ко­ле­га при­ми­ла је с не­го­до­ва­њем, док се ве­ћи­на сла­же с тим да је зна­ње ко­је ће сте­ћи вр­ло ко­ри­сно. 

"Реч је о скра­ће­ном кур­су на ко­јем ће­мо се фо­ку­си­ра­ти на кон­вер­за­циј­ске ве­шти­не и оно што је за­и­ста ва­жно за њи­хо­ву стру­ку", ка­же про­фе­сор­ка ен­гле­ског из шко­ле "Éto­i­le" ко­ја под­у­ча­ва так­си­сте, Је­ле­на Ашће­вић.

"За сад су сви за­ин­те­ре­со­ва­ни, уче, до­ла­зе ре­дов­но и чак ра­де до­ма­ћи, иако уз то так­си­ра­ју и оку­пи­ра­ни су по­слом. При­јат­но су ме из­не­на­ди­ли од­но­сом пре­ма ме­ни, али и пре­ма про­јек­ту. Циљ је да раз­у­ме­ју шта их не­ко пи­та, али и да се не упла­ше ако и до­ђу у си­ту­а­ци­ју да не раз­у­ме­ју, већ да мо­гу да се сна­ђу".

Ка­ко ка­же, ме­ђу по­ла­зни­ци­ма има и оних ко­ји се ни­кад до сад ни­су су­сре­ли с ен­гле­ским па је њи­ма на са­мом по­чет­ку би­ло те­же, а не­ки су има­ли и страх да про­го­во­ре на стра­ном је­зи­ку. Иако так­си­сти, ге­не­рал­но, ва­же за ко­му­ни­ка­тив­не осо­бе, на­став­ни­ца ка­же да има и оних уз­др­жа­них, ко­ји се и у по­слу др­же са­мо основ­не кон­вер­за­ци­је, док има и оних ко­ји уз во­жњу, на при­мер, во­ле да пре­по­ру­че до­бре ре­сто­ра­не, те се она тру­ди да сва­ком иза­ђе у су­срет.

Ка­ко ка­же ди­рек­тор „Цр­ве­ног так­си­ја” Ми­о­драг Гран­дић, у тој фир­ми има и до­ста во­за­ча ко­ји го­во­ре ма­ђар­ски, али и ру­ски је­зик, а има и оних ко­ји, за­хва­љу­ју­ћи не­ка­да­шњем ра­ду у Не­мач­кој, зна­ју и тај је­зик. Наш са­го­вор­ник ка­же да су све њи­хо­ве ве­шти­не еви­ден­ти­ра­не, па он­да у фир­ми, ка­да се ука­же по­тре­ба, зна­ју ко­га да ша­љу на во­жњу.

"По­чет­ни­ци­ма, ме­ђу ко­је и ја спа­дам, је­сте те­шко, али на­став­ни­ца има стр­пље­ња", ка­же је­дан од по­ла­зни­ка кур­са Ср­ђан Ра­и­че­вић. "Ко­ри­сно је, а и фи­но је под­се­ти­ти се не­ких школ­ских да­на. Наш по­сао је та­кав да мо­жеш да ра­диш кад хо­ћеш и ко­ли­ко хо­ћеш, па мо­же­мо да из­дво­ји­мо тај сат и по за ен­гле­ски. Мо­жда не­кад не при­ја, али шта да се ра­ди".

Он ка­же да ће му но­во зна­ње ко­ри­сти­ти јер, кад не­ко сед­не у во­зи­ло, тре­ба га раз­у­ме­ти, по­при­ча­ти с њим, об­ја­сни­ти се. Ка­же и да тре­нут­но има до­ста стра­на­ца у Но­вом Са­ду, ме­ђу ко­ји­ма, мо­жда, нај­ви­ше Ру­му­на ко­ји до­ла­зе на рад, али и Ру­са, а сви они се, ка­же, спо­ра­зу­ме­ва­ју на ен­гле­ском.

Д. Ри­стић

Фо­то: С. Шу­шње­вић