али су и пре и после њих гол чували голмани који су уливали сигурност одбрани. Због специфичне тежине саме позиције, још више због бремена великих имена, данашњим младићима на гол-линији, који бране или стасавају у Воши, није ни мало лако. Емил Роцков (21), дете стасало у Фудбалском центру “Вујадин Бошков”, а сада већ порасло и доспело да равноправно конкурише за “јединицу”, свестан је обавезе коју преузима и спреман је да се суочи са свим изазовима.
- Почео сам да браним 2006. године и прошао сам кроз све узрасне категорије Војводине. У склопу процеса сазревања, 2014. године отишао сам на позајмицу у Слогу из Темерина, а онда сам бранио у новосадском Пролетеру. Тамо сам провео сезону и по, сјајно тренирао уз тренера Дејана Богуновића и стекао велико самопоуздање. Велики корак у каријери представља прелазак из трећег у други ранг и, с тог аспекта, пуно ми је значио боравак на Сланој бари- каже Роцков.
Одрадили сте припреме у Будви, на којима се повредио јесенас стандардни голман Марко Кордић, па сте у први план испливали ви и искуснији Никола Перић?
- Искрено, гледам увек себе и повреда Кордића, ма колико да ми је жао што је до ње дошло, ништа није променила у мом односу према раду. Тренер Саша Тодић има лепо мишљење о мени и то ми импонује и додатно ме мотивише да још више радим. У свакодневним тренинзима сви разговрамо са Тодићем, указује нам на пропусте и трудимо се да уочене мане исправимо. Не постоји никаква теорија завере у свему томе, пут ми се јесте донекле отворио, али је он и даље трновит и веома тежак.
Јесу ли изузетан професионализам и беспоштедан рад ваша филозофија спорта?
- Једноставно, не умем другачије. На сваком, али баш на сваком тренингу дајем читавог себе и радим као да сам већ на врху. Да будем поштен, нисам велики таленат, али сам вансеријски радник. То захтева пуно одрицања, свакодневне велике менталне борбе са самим собом, али и, када се подвуче црта, доноси резултате. Биће да неко све то види... Голманска позиција је специфична, јер кад ми погрешимо, нема ко да нас исправи и то је лако уочљиво. Не бојим се, ипак, грешака, јер имам пуно самопоуздања и, када се оне и догоде, настојим да брзо устанем и наставим свој посао да радим најбоље што знам. И када сам трећи голман у тиму, тренирам истом снагом и са можда још већом вољом и енергијом и чини ми се да ме такав однос и чува од грешака. Три године већ чекам шансу да дебитујем за сениорски тим Војводине у званичној утакмици и чекаћу, ако буде потребно, још три. Имам простора да напредујем и користим сваку прилику да себе унапредим.
Приватно, не одговарате стереотипу који људи имају о професионaлним фудбалерима?
- Потичем из породице интелектуалаца. Мајка Заира и отац Александар су физичари, старија сестра Ана је мастер енглеског језика, а ја се поносим тиме да сам ишао у знамениту новосадску Јовину гимназију. По природи сам перфекциониста и посао који започнем не остављам недовршеним. Студент сам друге године психологије на факултету у Београду...
Да ли је могуће, прекинули смо Емила, у данашње време професионално се бавити спортом и студирати тако захтеван факултет?
- Тематика коју психологија као наука изучава је веома захтевна, литература са којом се срећем је озбиљна, а сам факултет просто тражи да будете присутни на предавањима. Ово последње не могу да постигнем, па сам практично самоук, читам књиге, извлачим оно што је најбитније из њих и некако успевам да пратим ритам. Фудбал ми је, ипак, у првом плану, а факултет доживљавам као неку врсту луксуза који имам.
Читате ли и нешто осим стручне литературе?
- Читам и то доста. Волим белетристику америчких писаца, мада и ту доста шарам, па волим да прочитам класике и још доста тога.
Мрежу Војводине чували бројни великани, ствара ли вам то додатни притисак, макар и подсвесно?
- Без жеље да будем погрешно схваћен, не поредим се ни са ким. Та чињеница ми, истина, ствара обавезу, али зар њу не рађа и величина клуба какав је Војводина? Воша је велики, културолошки клуб, посебан појам који буди понос и патриотизам код свих Новосађана, чиме мало који клуб у Србији може да се подичи. Уз то, основали су је интелектуалци и зато је Војводина за мене и господска средина. А на притисак о ком сте ме питали, увек одговарам само и једино великим радом. Уопштено говорећи, више волим да причам на терену, између статива, ту се најбоље примећује на који начин се односим и према тензијама, али и фудбалу, уопште - јасан је био Емил Роцков, голман који представља, усуђујемо се да тврдимо, сјајну голманску перспективу новосадског суперлигаша.
Александар Предојевић
Репрезентација
У млађим годинама били сте члан репрезентативних селекција, каква је сада ситуација по том питању?
- Бранио сам за све селекције Србије, закључно са У-17 репрезентацијом. Због повреда касније нисам био на радару селектора и посветио сам се клупској каријери, која ми је постала важнија. То, међутим, не значи да немам амбиција на том плану, наравно ако одбранама и радом заслужим тај позив.
