Амбициозна и упорна, ова млада дама истрајала је у својој намери да постане спортска новинарка, којих када је почела да се бави овом професијом није било много. Дипломирала је новинарство на Факултету политичких наука у Београду, а опробала се и као едукаторка, будући да је своје знање о телевизији преносила београдским и новосадским студентима кроз радионичарски рад. До данас је захваљујући знању које је усвојила радећи са најбољима прошла све у свом послу - радила је као новинарка на веб сајту, извештавала са најважнијих спортских такмичења у Србији и иностранству, интервјуисала домаће и светске спортисте, припремала али и уређивала спортске вести. Да ли због талента или због шарма којим мангупски купује све око себе, Нина је постала препознатљиво телевизијско лице којем љубитељи спорта верују, а колеге се диве.
Иако је пре седам месеци због најлепше животне улоге у којој се нашла, микрофон на кратко препустила колегама, породиљско боловање је прекинула на месец дана због Мундијала и припреме вести и емисије „Директно из Русије“ који се емитују на „О2“и телевизији „Прва“. Како открива за „Дневников“ ТВ магазин, одсуство јој је пријало, али јој је телевизија ипак недостајала.
„Имала сам осећај да сам била одсутна само седам дана, а не седам месеци. Кажу ми сви да сам се тако добро и снашла као да је одсуство било кратко. Када сам одлазила ја сам била убеђена да ће ми много више недостајати посао и првих неколико дана сам све време мислила да сам на неком одмору. Временом сам се навикла да не радим и, искрено, пријало ми је док се нисам породила, а онда после више нисам ни имала времена да размишљам о послу, јер сам имала сасвим други и много важнији посао код куће“, рекла је новинарка, водитељка и уредница Нина Колунџија на почетку интервјуа за наш лист.
Да ли вам је било терет или предност у односу на колеге то што сте прва дама која је постала уредница и презентерка спортских вести?
„Била ми је и предност, али искрено и изазов да видим да ли ћу моћи у том мушком свету да се снађем, јер је то до тада била велика мушка редакција. Долазиле су и раније девојке, али више на праксу и искључиво су радиле за сајт, али на телевизији не. То је, када је реч о „Б92“, била мушка територија. Срећом, имала сам добре учитеље јер су у том тренутку на „Б92“ радили најбољи спортски новинари у земљи и од њих сам доста научила.“
Да ли сте тиме желели да се бавите одувек или сте у свет спортског новинарства стигли случајно?
„Хтела сам баш ово. Ко год ме бар мало зна никоме није изненађење што сам баш у спортском новинарству. Када сам одслушала последњу годину на факултету један мој колега је већ радио на „Б92“ - прво на сајту, а онда на радију. Њега сам питала како могу да се запослим и да ли могу прво на праксу па онда да радим. Он је питао колеге, а они су ми дали шансу да дођем прво на праксу. Мало по мало, њима се свидело како радим. Била сам као неки сунђер који упија све што су ми говорили и чему су ме учили. На крају сам и остала, ево сад већ укупно 11 година.“
Да ли се полако приближавамо свету када је у питању положај и број спортских новинарки?
„Да. Када сам била на факултету сећам се да нам је први новинарски задатак био да урадимо интервју са колегом и ја сам хтела да то буде спортски новинар, односно новинарка. Знам да сам у том тренутку једва изабрала неког, јер их је било веома мало. Могао си на прсте једне руке да их пребројиш, поготово оне које су радиле на телевизији, и то углавном на РТС-у. Међутим, ситуација се мења и то нису више само лепе девојке и водитељке којима неко испише те речи па их оне прочитају. Данас су то стварно девојке које прате и воле спорт, које извештавају, што у писаним, што у електронским медијима.“
Али још увек нема спортских коментаторки, а како сам чуо, ваша неостварена жеља је да се опробате као коментаторка. Шта вас у томе спречава?
„Нема их код нас, али их има нпр. у Немачкој. Па негде ме можда спречавају околности, а негде можда још увек недостатак храбрости бар када је реч о том пољу. Увек говорим себи: „Ајде још ово да сачекам“, или „Још мало, још мало“. Мислим да ће се десити као што сам почела да читам и водим вести на телевизији, када за то није било посебне припреме јер су околности биле такве. Исто тако ће се десити и са коментарисањем - изненада. Мислим да тада нећу имати избора.“
Да ли сте после свих ових година пожелели да се опробате у некој другој врсти новинарства?
„Не, никада! Поготово сад када видим колеге из информативе јер смо сад у опен спејс радакцији и сви смо заједно. Мислим да више они мени завиде што сам у спортском новинарству, него ја њима што су у политичком. Спортско новинарство је много леп посао. Упознаш људе, пропутујеш... Стварно се не бих мењала са њима, а друго, мањи је притисак. У спортском новинарству нема телефонских позива, шта се сме а шта не сме, нема неке цензуре јер нема разлога за то. Једино можеш да цензуришеш самог себе, а то је безвезе.“
Познато је да је новинарка Бранкица Станковић која је радила истраживачке прилоге о хулиганима у спорту добијала претње смрћу. Да ли је можда у том контексту било неких претњи или позива који су били упућени вама?
„Не. Ја сам у том периоду много више извештавала са терена него што сам била у студију. Никада ни ја нити било ко из моје редакције нисмо имали проблем, баш никакав.“
Извештавајући са терена радили сте ексклузивне интервјуе са познатим светским спортистима. Како изгледа када јуриш Федерера или Муриња?
„Обично се шаљу захтеви пи-ар тиму за интервјуе. За Федерера је данима трајала борба и убеђивање за интервју, јер обично првих неколико дана турнира све до финала права имају искључиво медији из његове или с територије земље на којој се турнир одржава, а ови остали немају шансе, још смо ми мала земља. Када је дошло до финала ја сам била толико упорна да више нису имали куд па су ми рекли да сачекам и да ћу имати интервју ако он освоји турнир. Почело је тако што је он изгубио први сет и ја сам већ почела да паничим, међутим успео је да преокрене и на крају сам стигла до интервјуа. За Муриња је то на почетку деловало као немогућа мисија јер нисам знала како да стигнем до њега и ко ће да ме повеже с њим. Знала сам да ће сви на свету хтети интервју с њим. Међутим уз помоћ колегиница из информативе сам успела. Некако смо се све три које смо радиле на том случају нашле у право време с правим људима који су нам помогли. На крају сам преко Пеђе Мијатовића успела да дођем до њега.“
Успешно прогнозира утакмице
Клинци вас често заустављају да им прогнозирате утакмице и кажете који тикет да уплате. Знате ли да ли сте некоме донела срећу?
„Да то ми се дешавало (смех). Често су ме комшије у старом крају питале да им прогнгозирам утакмице. Не знам да ли сам некоме донела срећу, али се сећам да ме је комшија 2010. пред зградом зауставио и питао ко ће победити на Светском првенству у Јужној Африци, а ја сам к'о из топа рекла да ће то бити Шпанија. После два месеца ме је зауставио да ми каже да сам погодила иако није уплатио.“
А да ли постоји неко у српском спорту кога упркос вашој борби и жељи нисте успели да интервјуишете, а волели бисте?
„Имали смо вишегодишњу „борбу“ да доведемо Томислава Караџића. Постојала је могућност да од њега узмемо изјаве, али да дође и гостује у некој емисији није било шансе. Тања Алексић и ја смо покушавале да га доведемо у „Кажипрст“, који би она водила и то је трајало и трајало. Звали смо га једном месечно. Неколико пута је пристајао, а онда у последњим тренуцима одустајао. Никада на крају није дошао у „Кажипрст“. Што се тиче неких спортистских звезда до њих може да се стигне на лакши или тежи начин, али може. Није толики проблем. Много је теже доћи некад до спортских функционера поготово ако су шкакљиве теме. На пример, данас да доведе Кокеза претпостављам да не може нико. Он је неко ко не воли баш нешто много да говори за медије иако се налази на јавној функцији.“
Како се борите с емоцијама када игра Србија, а треба да останете објективни?
„Најтеже ми пада када игра кошаркашка репрезентација јер сам за њу баш емотивна везана још од клиначких дана и њу сам прво почела да пратим. Ту ми најтеже падају порази, а најемотивније доживљавам победе. Увек шетам по ивици када играју кошаркаши и борим се с тим да будем објективна, а да ме не понесу осећања. Мислим да сам до сада успевала да будем колико-толико објективна. Кад игра репрезентација нико вам ни не замери кад пређете ту линију јер рачунају да су то наши и да сви навијамо за њих. Мало је то теже кад је клупски спорт у питању поготово овде код нас јер постоје Звезда и Партизан и ту су некад страсти узавреле. Замерају вам чак и ако будете објективни.“
Једном приликом сте ипак били на корак да изгубите новинарску акредитацију због навијања. Шта се заправо десило?
„То се десило јер на новинарским местима нема скакања, дреке, навијања и жустрог коментарисања, а играле су се утакмице које је ужасно тешко издржати, када је нпр. Србија играла против Француске, водила двоцифреном разликом и онда је дошло до тога да је један кош решио утакмицу. Тешко је да тада будеш миран. Срећом били смо у Шпанији, а они су слични нама па сам успешно задржала акредитацију (смех).“
Рекли сте да сте током првог укључења уживо пуно причали. Да ли се некада десило да блокирате и не можете да проговорите када се камере укључе?
„Е то ми се никада није десило. Мене трема дрмне тако да не може нико да ме заустави и ужасно брзо у тим тренуцима причам. Уместо да се успоравам ја ваљда све на свету што желим да кажем испричам у том тренутку (смех). Увек сам имала страх од те блокаде и да ћу се зауставити и нећу знати шта да кажем. Срећом, тога до сада није било. Десило ми се да сам заборавила да кажем то што сам хтела, али срећом то никада није било нешто претерано битно и гледалац не зна да сам ја заборавила нешто да испричам, то знам само ја. Тај први пут сам мислила да ћу блокирати, међутим ја сам чак и претерала. Сећам се да када сам завршила лајв и питала уредницу да ли је све било ОК, она ми је рекла да сам била као Љубица Гојгић. Прво нисам схватила поенту, то ми је био комплимент јер сви знамо Љубицу. Тек касније су ми објаснили да је раније Љубицин интервју ишао пре спортског блока, а да је она увек толико дуже трајала него што је планирано да је увек нешто из спорта летело напоље из вести.“
Владимир Бијелић
