И мада смо ми без по муке ушли у њега, нисмо могли да не приметимо да та распећа ипак не ферцерају у сваком тренутку и то колико на самом уласку у место. Наиме, на жутим таблама до скоро су стајали називи места на српском и мађарском језику (Орлуд), али је неко врло докон прецртао име испод... А иначе нас је Орловат пријатно одушевио јер, кад само пролазите кроз њега (ако ико туда само тек тако пролази), не можете ни да наслутите шта све има и крије.
- Добра смо дестинација за туризам, имамо потенцијал, само га треба искористити - каже председница Савета Месне заједнице Орловат Биљана Попадић, с великим акцентом на речи „само”. - Овде се јако лоше живи. Последњих година се динар није уложио у село, а како се сналазимо, само ми знамо. Кад се обратимо Општини за помоћ, кажу нам да се обратимо фудбалеру Душку Тошићу, јер је он рођен овде. Ја сам њих питала, коме ми припадамо, Тошићу или Општини Зрењанин?
Иако се, истина, зна коме припадају, то не важи толико, због чега су мештани и те како огорчени. Пре неколико година им је торнадо, или нешто што у банатској равници може на њега да заличи, уништио добар део села, ниједна кућа није прошла без штете, а Град ништа није урадио да помогне Орловаћанима.
- Сами смо морали да се организујемо да средимо Орловат, манули смо своје куће и дворишта како бисмо средили центар села, раскрчили смо све путеве, шта више да вам кажемо - орио се глас потпредседника Савета Миленка Радонића салом у Месној заједници где смо седели, а како и не би кад су неке последице тог невремена тек недавно успели да санирају. - Тек скоро смо повадили корење од порушених стабала у парку, то су се људи сами организовали.
Када би село, макар, имало самодоприносе, прича би била другачија. Зато сада, и кад желе нешто да ураде, морају да се довијају на различите начине, али пре свега, најважније је да буду - сложни.
- Кад су маме хтеле да уреде дечје игралиште, рекла сам им да траже спонзорства од великих фирми, јер ми као Месна заједница нећемо добити динара, па сам и ја писала неким фондацијама, скупили су новац и преко друштвених мрежа, направили радну акцију. Било је стотинак младих људи, нешто за пожелети - присећа се Попадић те радне акције која се одржала два дана пред проглашење ванредног стања.
Ипак, постоје проблеми у селу који се не могу решити прикупљањем новца на интернету, а надлежни се, изгледа, воде тиме да немају интереса да улажу у Орловат, па чак ни до те мере да асфалтирају све улице и поправе бунаре који једва снабдевају мештане водом.
- Бунари су нам стари и раде нам само два од четири, значи, сваког дана постоји могућност да останемо без воде - наглашава председница Савета. - Две године нам обећавају да ће то средити, али не схватају нас озбиљно јер мисле да је ово мали проблем. А ми ако сутра останемо без воде, шта ће село да ради наредних месец дана, јер то није квар који се решава за дан-два? Скоро су нам били и рекли да можемо да издржимо још до пролећа! Иначе, први бунар нам је копан почетком седамдесетих година и он нам најбоље ради, са три одсто капацитета, два су пресушила и остао нам је још један који ради на 1,5 одсто капацитета...
Осим тог проблема, путна инфраструктура и (не)организован аутобуски превоз такође су велика бољка мештана Орловата.
Орловат је врло старо насеље и премда се први пут спомиње у званичним списима 1471. године, постоје нека документа у којима је ово село уписано још 899. године. Како год, до доласка Турака у Банат, Орловат је био смештен два километра даље од садашњег и назив је добио по орловима који су се гнездили на великим храстовима и старомађарској речи „ат” која значи „острво”.
- Увели су нам две аутобуске линије до Зрењанина, па ако немаш свој превоз, тешко можеш да одеш до града - појашњава наша саговорница која је, чини се, врло озбиљно схватила које су јој обавезе и дужности као председнице Савета Месне заједнице. - Моји мештани су ми указали поверење, па не могу ја сад да ћутим и говорим како је све добро у селу, кад није.
У том нећутању је подржава и Радонић, посебно киван на узалудна обећања која слуша већ годинама, а која ништа не мењају јер људи ћуте, па им узимају и оно мало што имају.
Какво је то село без маште, запитао се пре 18 година мештанин Орловата, познати сликар Милан Вуков, те решио да, уз помоћ пријатеља, уз стари ток Тамиша направи „Маштаоницу”. И тако, док не слика портрете и пејзаже, или док се не присећа мангупских млађих дана проведених по Европи и Београду, овај креативац чини да његово место буде интересантно, да служи другима и отвара им видике. Међутим, има и данас појединих мангупа којима је драже да ломе Миланов труд, али како каже, он им то не брани, само их замоли да то раде дању, јер ноћу у мраку могу да се повреде. Пун је разумевања и идеја овај банатски сликар, чија је љубав према четкици, бојама и платну негована уз љубав према Урошу Предићу на чијем је гробу, као дете, неретко умео да заспи. Но, ни лежање међ кукурузом и играње с облацима није му било страно, не чуди што је увек у некој акцији, тражећи идеалне тренутке које вреди урамити макар у личној галерији сећања.
- Обећавају ми већ годинама стазу до моје куће. „Биће, Радонићу, наредне године”, па народне године и тако је прошло десет година. Нико више не стоји иза својих речи - узвикује Радонић који, кад прича о лепшим стварима у Орловату, које нам је и показао, а нарочито о својим вредним комшијама, уме да буде и те како насмејан и ведар. - Имамо јако лепу околину, Тамиш, парк... Село има све предиспозиције да буде атракција у целој Војводини, само да се среди прилаз Тамишу.
Можда Орловат нема богату садашњост и светлу будућност, али зато има историју којом се дичи на сва звона. О њој нам је највише причао мештанин Радослав Радица Остојић који је све најпре „подмазао” сторијама о вину по ком је, нисмо веровали, ово банатско сеоце надалеко познато.
- Кажу да је Орловат некад имао 200 ланаца под виноградима и сећам се, као дете док сам био, у коју год кућу да одеш, и деца су се послуживала вином - вели нам канцелар Банатског винског реда Свети Теодор деда Радица, правдајући се зашто толико мора али и воли да прича. - Увек је код нас потрошња била добра. Увек треба лепо причати о винима, то је једино пиће које има богове, свеце заштитнике, витезове, па чак и конобари морају да знају нешто о њему. Мислим да је тајна дугог живота и једно и друго - и прављење и пијење вина!
Врло је занимљива историја Орловата, тврди нам Остојић, па нас, осим на битке, подсећа и на археолошко налазиште где су пронашли кости велике рибе од пре 4500 година пре нове ере.
А реци и кад приђете, оставља вас без даха. Стари ток Тамиша препун је расцветаних локвања, разних птица и дивљачи у околини, док онај пловни помно чувају беле армије гусака уз хорску добродошлицу. Тако да, и оних око 1.300 становника има где да ужива, нарочито након напорних радова на њивама и у баштама, где већина своје време и проводи. И да не заборавимо - сликар Урош Предић, који је дакле рођен у самом срцу Орловата, а кога млађе генерације ни не стижу да забораве јер не стижу за њега ни да чују, већ годинама чека да добије макар собу која би била урађена у духу његовог времена и живота, али можете трипут да погађате шта се тек ту све (не) дешава...
Леа Радловачки
