На спомен-обележе посвећено том догађају наишли смо на самом улазу у село из правца Шуљама. Током наше бициклистичке туре у касно поподне стигли смо у Гргуревце. Код православне цркве смо срели момка на бициклу, рече да се зове Никола Адамовић и повео нас је дан нам село. Никола је од оних сеоских момчића „старог кова” који све знају а имају и довољно времена на располагању да вам све и по селу и покажу. Испред једне куће седеле су четири жене са којима сам се распричао. Питао сам их има ли живих сведока масакра из 1942. и све су у глас рекле: „Има, Чичан!”. Никола је рекао да ће нас одвести до његове куће у Улици Маршала Тита.
Улазимо у предсобље у којем је намештај покривен папирима пошто су молери почели да крече. Деда Бранко Лођиновић звани Чичан нас поздравља, радо пристаје на разговор, као да је једва чека да и изван годишњице злочина прича о овој теми и свом бурном животу уопште. „Рођен сам овде у Гргуревцима 1927. у сиромашној беземљашкој породици. Било је нас четворица браће, када је почео рат - један је био пекар, један фотограф, ја сам учио за месара а најмлађи Мирослав је имао 10 година, касније је учио за трговца, ја сам га и одхранио. У селу је пре рата било 70 немачких кућа. Лепо смо живели заједно, није нико никог дирао, Немци су имали своју цркву, своју школу. Једни су били за Хитлера а други против”, описује стање у селу уочи рата Бранко.
„5. јуна у село је дошла јединица Принц Еуген како би спровела одмазду због убиства два немачка официра од стране партизана. Добошар је објавио да сви мушкарци старији од 15 година морају да буду код своје куће. Ко не буде код куће, сматраће се да је у партизањима и уместо њега ће настрадати његова породица. Неки су се стварно вратили у куће јер нису желели да страдају њихове жене и деца. Мог мајстора у Сремској Митровици су убили па сам се ја вратио кући. Остала браћа нису била код куће. Кад су стигли до наше куће, оца су одвели а ја сам хтео да идем за њим а мати је викала да улазим у кућу. Дошао је један немачки официр погледа ме и дао знак мајци да ме сколни у кућу!”, прича Бранко.
Група од 300 мушкараца одведена је на крај села, успут су је тукли а жене са децом су остале у кући и нису знале шта се дешава. У ноћи између 5. и 6. јуна - Немци су стрељали свих 300 мештана које су одвели! „Када су их поубиљали срушили су један зид на њих и затрпали их. У девет ујутро ја сам први прошао кроз потпуно пусто село да видим шта се десило. Само се изгладнела стока чула како риче и завија. Нигде живе душе. Кад сам дошао до тог места, видео сам митраљез, војник ми каже да не могу даље. Кроз баште сам прошао до места на којем су наши били стрељани. Оно што сам видео никада нећу да заборавим. Из земље је на више места избијала крвава пена. Пола сата сам стајао и то гледао. Вратио сам се у моју улицу и рекао женама да нико није преживео. Викао са од куће до куће: „Нико жив није остао! Сви су побијени!”. Тад је настала вриска и дрека по целом селу, жене су плакале, запомагале. Нико није смео да иде да сахрани мртве!”, сећа се Бранко догађаја у којем је на најсуровији начин живот изгубио и његов отац. Тога дана Немци и фолксдојчери срушили су 288 српских кућа, 38 амбара и 136 других зграда.
После тога Бранку није ништа друго преостало него да оде у партизане. Био је њих пет СКОЈ-еваца у селу. „Партизани су ноћу долазили у село. Једно вече дошао је и Коста Нађ, окупило се нас пет и он нам је рекао: „Можете да будете партизани да носите петокраку звезду, то је симбол Совјетске Русије. Ко хоће да положи заклетву - може, ко се плаши - не мора!” Сви смо рекли да се не плашимо и он је рекао: „Ви сте данас борци Фрушкогорског партизанског одреда!”.
Касније је Бранко учествовао у бројним партизанским биткама широм Босне и Херцеговине, ослобађању Београда 1944, Сремском фронту, Батинској бици како сам каже „у априлу и мају 1945. гонио је Немце, Черкезе, усташе, домобране и четнике до Дравограда”.
После рата запослио се као месар у Сарајеву, оженио и добио сина и ћерку. Пред рат у Босни 1992. осетио је шта се спрема и дошао да старост проведе у родној кући у Гргуревцима. Када смо га позвали да позира у свом дворишту, отишао је по горњи део униформе на којем се налази велики број ордена које је Бранко добијао за заслуге у НОБ-у.
У новинским архивама налазим и сећање Петра Јосимовића, мештанина Гргуреваца који су објављени у фебруару 1959. у „Илустрованој политици”. „Имао сам тада 13 година, били смо без оца и мој старији брат Светислав био је глава породице. Нашим селом испод Фрушке Горе владали су домаћи Немци, фолксдојчери, који су и до рата живели у Гргуревцима. Од неколико стотина кућа у селу је било 70 немачких и сви су Немци углавном били имућни. Када је Хитлер дошао на власт, фолксдојчери су приредили славље, а када је упао у Чехословачку отворено су ликовали. Имали су у селу своју цркву и дом у коме су се окупљали. Знало се да ту највише говоре о Хитлеру и његовом скором доласку. Још пре окупације, у данима безвлашћа, они су на општини у селу истакли заставу с кукастим крстом. Одмах после окупације наоружали су се и неколико пута организовали су „експедиције” против партизана у Фрушкој Гори, али оне су се увек свршавале бекством чим би партизани припуцали из шуме. То је разбеснело фолксдојчере и они су почели да искаљују своју силу над недужним сељацима. Настали су тешки дани за Гргуревце. Страже на улазима у село су удвостручене, сељацима је наређено да нико не сме да иде у поље, нити да излази из кућа. Селом се шапатом проносила једна нова вест: казнена експедиција„, присећао се Јосимовић.
Његов брат Светислав сумњао је да се спрема нешто страшно и рекао му: „Чуј, брашо, морамо да бежимо. Отићи ћемо кроз виноград иза куће, па онда преко поља!”
Наставља причу Јосимовић: „Светислав је био висок и снажан и за мене је био оличење храбрости и поштења. Био сам радостан што ме позива са собом. Желео сам и ја да покажем да сам храбар. Опростили смо се од сестара и кренули ћутке у виноград. Кад смо стигли до малог потока који раздваја башту од воћњака, зачуло се једно оштро: „Халт!” Пред нама је био војник с упереном пушком. Нешто нам је говорио строгим гласом. Тада се из шипражја појави наш сусед Фрања Нич, Немац из нашег села који се раније више дружио с нама него са Немцима и био редован гост у нашој кући. Мој брат се обрати њему као свом другу и замоли га да објасни Немцу да идемо на посао у виноград. Фрања је био суровији од војника. - Натраг - викао је говорећи брату - убићу те ако се не вратиш! Морали смо натраг. Кад смо се вратили кући затекли смо сестру како вири кроз плот на улицу. Била је веома забринута. „Немци јуре по селу и упадају у куће”, рекла нам је. „Одводе мушкарце!” У подне се кроз село зачу злослутни добош и добошар који је извикивао је наредбу: „Сви мушкарци од 14 до 70 година на збор пред општином! Ко изостане биће стрељан!
Неколико наоружаних војника стигло је и пред нашу кућу. С њима је био и Немац из нашег села Петер Вајнер, вршњак мог брата и његов школски друг. Када је брат угледао Петра на лицу му се указа охрабрење. Веровао је да ће нам он помоћи „Зашто ниси на раскршћу?” - упитао је Петер грубо. - „Мислио сам да није обавезно!” - одговори му брат. „За све је обавезно!” - продерао се Петер на њега: „Имам право да те убијем на лицу места!” Извадио је револвер и прислонио му га на груди. Не обраћајући пажњу на њега брат се окрену тада мени и рече ми: - Ти сад остајеш једини мушкарац у кући. Чувај сестре...” - глас му је задрхтао. „Нека пође и он!” Петер је показао на мене. Сестре вриснуше. Тако смо се и ја и брат прикључили онима који су стајали пред општином. Било нас је преко три стотине. На вратима општине се појавио човек који је уместо носа имао крвави печат. Једва сам у њему познао Ранка Мишковића званог Дуња. Немци су сазнали да су два његова брата побегла у шуму и унаказили га. Онда смо, опкољени војницима, кренули путем према Орашју, где смо стигли у сумрак и ту су Немци почели да нас постројавају крај једне широке рупе одакле су сељаци вадили земљу за прављење цигала. Фолксдојчери и војници издвојише једну групу од десетину људи и постројише их на самој ивици јаме. Брат ме стално тешио. Био је необично прибран и говорио ми је да нас неће стрељати јер нисмо ништа никоме учинили. „Хоће само да нас застраше!”, шапутао ми је. Стискао сам се уз њега и дрхтао. Једна група војника оставила је пушке и сваки од њих извадио је пиштољ. Људи на ивици јаме били су окренути према нама леђима и по један Немац пришао је иза сваког од њих. Били су то Ранко, Сасан, Васа ... Одјекнули су пуцњи. Људи су пали у јаму. Онда је дошла на ред друга група ... Гледао сам полусвесно око себе... Наједном, у групи људи који су немо стајали и беспомоћно чекали да на њих дође ред да буду убијени метком у потиљак, угледах мог школског друга Милоша Галетара како стоји поред свог оца и брата. Био ми је најбољи друг и необично смо се волели. Осетих се наједном храбрим и некако старијим. Истог тренутка мој брат се издвоји из реда и пође према најстаријем немачком официру који је стајао у близини јаме и држао пиштољ у десној руци. Гледао сам нетремице шта ће се догодити, а нисам могао да пустим ни гласа. - „Господине!”, рече мој брат гласно и сасвим прибрано „Ако ми старији морамо да умремо, пустите ово дете кући!”, показао је на мене. „То је мој брат!”, додао је. „Колико има година?” - упитао је официр. „Десет!”, слага мој брат. Официр је мало размишљао, а онда даде руком знак да могу да идем. Помислих на брата кога треба да оставим и на мог друга Милоша и хтедох да викнем: „Имам тринаест година!” - али тада зачух познати глас. Стари Галетар, Милошев отац, био је такође пришао официру и молио га да пусти његова сина. Официр погледа Милоша и понови онај исти гест руком којим је и мени дао знак да могу да идем. Али Милош се не помери с места. Вртео је одречно главом и викао: „Не, нећу да идем!” Држао се руком за братовљев капут. Колебао сам се неколико тренутака а онда сам погнуо главу и пошао. После десетину корака окренуо сам се да видим брата. Пратио ме је погледом и довикнуо ми: „Збогом, брашо!” Наједном је међу људима настало некакво комешање. Барак Симић и Шулин скочили су на борна кола и гушали се с Немцима око митраљеза. То је трајало тренутак-два а онда су обојица оборени на земљу. Пуцњава ме је заглушила и ја сам почео да трчим пут села…
Пред општином сам затекао групу стараца које су чували фолксдојчери и стао сам уз њих. Последњи је из Орашја стигао Ђура Херцег. Онда су нас повели да сакупљамо лешеве који су остали по улицама и кућама. Наишли смо поред моје куће, искористио сам тренутак када ме нико није гледао и утрчао сам у двориште. Сутрадан, рано ујутро, Немци су покупили једну групу преживелих стараца и повели их да затрпавају стрељане у Орашју. О ономе што се тамо тада догодило причао нам је чика Васа Бабић. Док су људи затрпавали поубијане, један од сеоских Немаца Петер Вајнер наишао је међу лешевима на једног човека који је, мада тешко рањен, још дисао. Био је то Светислав Црнић. „Чему се сад надаш!”, упитао га је фолксдојчер, смејући се. „Дај ми само мало воде!”, завапи Црнић. „Ево ти воде!”, узвикнуо је Вајнер и дохватио једну грудву креча која се нашла у близини и угура му је у уста. Светислав је почео да грца и да се гуши и кад је успео да избаци креч, пљунуо је према фолксдојчеру. Вајнер је тада потегао револвер и убио Црнића са три метка. Затим га је мртвог ударио ногом!”, завршава своју потресну исповест за „Илустровану политику” 1959. Петар Јосимовић.
Роберт Чобан
