По 11. пут у шуми Багремари, а у непосредној близини Бачке Паланке, на Сретење, 15. фебруара, организована је ревена, а по лепом дану у пророду је изашло преко две хиљаде људи, који су се овде дружили уз јело, пиће, музику, разговор, шалу...
- Ревена, овако како је ми организујемо, постоји само у нашем старом крају односно у Босанској Крајини, а у Банату ревене организују само жене - каже Бошко Мијатовић, иницијатор и организатор свих досадашњих манифестација. - Ревена се дефинише као удруживање људи у јелу и пићу, а свако ко је овде дошао понео је храну и пиће барем за себе и још једног човека. Осим нас, овдашњих учесника ревене дошли су нам гости из Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, али и скоро и из целе Србије. Ми смо ревену замислили као обележавање државног празника Дана Републике Србије, као и обележавање Сретења, али и као својеврсни гастрономски фестивал. Сву храну и пиће спремили су домаћини и домаћице, јер осим печења, овде се мезе и кобасице, кулење, шунка, сланина, роштиљ, месо са таландаре и испод сача, а домаћице спреме бројне врсте пита и колача. Овде нема такмичења, проглашења победника, нема котизације ни наплате улазница, па је зато и атмосфера спонтана, опуштена. Ову манифестацију спонзорише локална самоуправа, али и бројни предузетници који су и сами учесници. На ревени нема екипа него друштава, па су тако храну и пиће, између осталих, спремали запослени из општинског комуналног предузећа, урбанисти „Стандарда”, запослени у локалној самоуправи, чланови УГ „Златни караш”, али и других организација. Чак су се људи организовали као домаћинска друштва из улица, квартова, по родбинској и кумовској линији мада је сваки гост био почашћен и лепо прихваћен.
Иако нема званичног такмичења, свако воли да се похвали и госте понуди својим димљеним специјелтетима, сви гледају да што боље испеку и сервирају месо са ражња, а било га је подоста. Поред вола на ражњу кога су пекли прави мајстори, на ражњевима се вртило на десетине прасића, јагњића, па и јарића.
На видним местима, па и околним улицама истакнуте су велике и мале државне заставе, певале су се изворне песме, млади су долазили и у народним ношњама и све је трајало до сумрака, а све што је донето од кућа и што је спремљено у шуми - појело се, једино се није све попило.
Текст и фото: М. Суџум
