ОВО БАНАТСКО МЕСТО ИМА ЧАК ДВА ЦЕНТРА, А СВЕГА НЕКОЛИКО СТОТИНА МЕТАРА УДАЉЕНО ЈЕ ОД ЕУ! Посетили смо надалеко чувено војвођанско село и ево шта смо затекли
На свега неколико стотина метара од граничног прелаза са Румунијом налази се надалеко позната Српска Црња која припада општини Нова Црња.
Премда је више него дупло већа од центра локалне самоуправе, а вала и чувенија!
Осим поменутог прелаза због ког се кроз ово село од око 3.500 становника неминовно пролази, у Српску Црњу се иде и наменски, будући да се у њој налазе многи значајни споменици културе, али и одржавају бројне манифестације које годишње окупљају велики број туриста са свих страна.
– За Српску Црњу се може рећи да је урбано село у ком влада мирна, домаћинска атмосфера и где живе људи великог и топлог срца – каже директор Туристичке организације општине Нова Црња Никола Толчин.
И премда није „престоница” општине, ипак се у њој налазе седишта поменуте Туристичке организације, Дома здравља, средња школа, али и Спомен-музеј Ђуре Јакшића, дворац Нојхаузен илити Дворац у Српској Црњи (име које носи од 2023. године одлуком Владе РС)...
Дом великана Ђуре Јакшића
Судбина Српске Црње – у културном, уметничком, друштвеном и туристичком смислу – обликована је захваљујући некадашњем мештанину – књижевнику и сликару Ђури Јакшићу (1832-1878). Наиме, кућа у којој је рођен, а која се налази у главној улици на путу ка граничном прелазу, изграђена је у првој половини 19. века у стилу традиционлане панонске куће.
– После смрти Ђуриног оца свештеника Дионисија, а касније и смрти млађег брата, кућа је припала селу – прича кустос Спомен-музеја Ђуре Јакшића Зорица Глишић. – Кућа је од тада мењала намене, па је тако 1919. у њој отворена прва читаоница у селу, потом је 1939. постала пошта, да би за време Другог светског рата била седиште немачке полиције. Управо због свега наведеног у кући ниједан предмет није аутентичан, односно није припадао породици Јакшић.
Објекат је 1956. године стављен под заштиту државе, те је основан Спомен-музеј Ђуре Јакшића. Последња рестаурација била је 2011. године, а поставку је приредио Етнолошки музеј из Зрењанина.
– Изложбени простор музеја има три собе. Прва просторија је кухиња са отвореним огњиштем, друга је гостињска соба, а оно што је краси јесу просторију су породичне фотографије. Трећа просторија, односно соба до улице, верује се да је служила као канцеларија Ђуриног оца, па је из тог разлога она данас посвећена Ђури Јакшићу и у њој се могу видети најзначајнији Ђурини сликарски радови (репродукције), најпознатије песме, оригинални рукописи, прва издања књига – набраја наша саговорница.
У продужетку куће налази се дограђен галеријски простор у ком се излажу дела савремених уметника, док је двориште „домаћин” бројних манифестација. Најзначајнија је књижевна манифестација „Липарске вечери – Дани Ђуре Јакшића”, а она се одржава уназад 60 година.
– Као и у свим осталим местима и код нас је приметан одлив становништва, али и даље нема куће која нема трактор и стоку. Мештани се углавном баве пољопривредом, ратаре, подижу воћњаке дуње и шљиве, док поврће узгајају у својим баштама за личне потребе – прича Толчин.
Од свих необичности које Српска Црња носи са собом, ево још једне – ово место има чак два центра
Како су удаљени од свих већих индустријских зона, Црњани су принуђени да путују за послом, док у свом селу имају један већи погон за производњу готових јела, а који запошљава стотинак људи.
– Можда имамо десетак мештана који иду у Румунију да раде, али и њих је све мање – вели наш саговорник.
Вековима стасавала и ширила се
Српска Црња једно је од старијих насеља на подручју Војводине, будући да је прво помињање било 1373. године под називом Чорна. Када су Турци (у 16. веку) заузели Банат, у Црњи формирају своје насеље, али кад је место прешло у аустријске руке 1718. године, тега ушоравају а неколико деценија касније најпре насељавају српским породицама из Румуније, а онда и немачке. Тада су настале две Црње: Српска и Немачка.
Следеће „ширење” села бива 1920. године када се оснива насеље Војвода Бојовић и бива настањено добровољцима из Првог светског рата. Последња колонизација Српске Црње била је након Другог светског рата када су у куће протераних Немаца насељени српске породице из Босанске Крајине. По завршетку рата сва три насеља се спајају у једно – Српску Црњу.
Од свих необичности које Српска Црња носи са собом, ево још једне – ово место има чак два центра! Један је код семафора и православне цркве, у Улици краља Александра, док је други на два ћошка паралелно с првим, у Партизанској-Патријарха Арсенија Чарнојевића, где се налазе Дом здравља, већи број зграда, католичка црква, супермаркети...
За Српску Црњу се може рећи да је урбано село у ком влада мирна, домаћинска атмосфера и где живе људи великог и топлог срца (Никола Толчин)
– Седиште Дома здравља налази се код нас и планирамо да га уз помоћ прекограничне сарадње додатно опремимо. Такође, обновили смо стари биоскоп и дискотеку „Оскар”, али ћемо следеће године додатно санирати Дом културе у ком је и омладински клуб и где ће се и наша Туристичка организација пребацити – најављује Толчин и додаје да их од значајнијих инвестиција чека и бушење још једног бунара којим ће најпре Српска Црња, а потом и цела општина, вући воду са карпатске жиле.
Аутентични црњански сувенири обавезан поклон
Место које има заправо две значајне личности које су одатле потекле – Ђуру Јакшића и Драгу Гавриловић (1854-1917, књижевница, педагод, преводилац) – оправдано је препознатљиво свуда у земљи. Међутим, како је Ђура далеко познатији од Драге, Црњани су одлучили да се окупе око удружења које су назвали управо по овој дами која је написала први женски роман у Србији („Девојачки роман” из 1889).
– Гдегод да одемо на манифестације људи су чули за Српску Црњу и Ђуру Јакшића, па чак и за Драгу Гавриловић – каже председница Удружења Ружица Николетић. – Постојимо око десет година и бавимо се израдом ручних радова и сувенира, а организујемо и Етно базар у оквиру „Боемских ноћи”.
Ово Удружење чак има и своју сувенирницу у Партизанској улици илити другом центру у Српској Црњи.
– Сувенире највише купују наши који их носе као поклон у иностранство или гдегод да иду, јер знају да су аутентични за наше месту. Имамо у понуди флаше, фићоке, кутије, подметаче, магнете, привеске, накит, сатове, вез – набраја председница.
Како каже, када су почели да оснивају Удружење, више су имали трошкова него бенефита, али данас је тај подвиг већ постао исплатив.
Наравно, уз подршку Општине Нова Црња, Туристичке организације али и мештана, Удружење грађана „Драга Гавриловић” постало је један од истакнутијих актера у друштвено-туристичком животу Српске Црње.
Осим успоренијег темпа живота, чистијег и здравијег амбијента, мештани Српске Црње имају и богат спортско-уметничко-културни програм. Тако су „Боемске ноћи” и „Липарске вечери” најзначајније, с тим да се првопоменута организује на славу села на Светог Прокопија (21. јула) када се сва удружења из села удруже и приреде богат шаролик програм – од музичких наступа, етно базара, ловачких закуски и слично. Онда и не чуди што су од Покрајинске владе добили признање „Најбоље из Војводине”.