Подржавала је „шефица” и раније младе, па и запошљавала у Центру, али мало ко је веровао да ће Аничић, који је дипломирао луткарство у Новом Саду и софијску Националну академију за позориште и филм, тако брзо препородити глумачки ансамбл. Којем је публика прво аплаудирала, а касније и скандирала.
Пре свега је репертоар ослободио локалних оквира, који добацују тек до обода шидског атара или „за по Срему”. Тако је трупа после двадесетак година поново доспела на аматерске позоришне смотре Србије, док су на престижним војвођанским већ редовни.
– На почетку су све схватали ноншалантно, навикли да, када се окупе, узглавном мезете и пијуцкају – сећа се Аничић. – Међутим, позориште је моје животно опредељење и њихова прва реакција била је неповерење. Очекивало се чудо и десило се чим су их дочекали аплаузи. На представу по роману „На Дрини чуприја”, који сам адаптирао и први га поставио на сцену, укључио сам свих тадашњих 20 глумаца, али тешко је било привући публику. Успели смо и то. Сала пуна, људи одушевљени. Добили смо силне награде на бројним фестивалима и прочули се као позориште с посебним стилом. И „Јелена Тројанска” је захтевала много људи и ниво правог професионализма, па су почели стизати позиви за гостовања из Хрватске, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Потом смо наступали у Русији, Грчкој, Бечу, Линцу, Темишвару... а пошто су глумци навикли да се сваке године иде на море, играли смо на Вису „Портрет малигне ћелије”, а у Пули током фестивала.
Као профи-луткар, Цветин је покренуо и сцену за малишане, уз подршку Општине. Добио је бившу штампарију за пробе, показао да уме и од ординарних коцки стиропора да направи маштовиту сценографију, а глумци играју малтене сваке недеље све класичне бајке, од „Црвенкапице” до „Пепељуге”. Више него довољно да се лепо и паметно одраста!
Брзо је Аничићу постало тесно на сцени и логистички око ње, па је његова дружина незаобилазна у културном животу града, без обзира на то да ли се у галерији „Сава Шумановић”, Музеју „Илијанум” или библиотеци „Симеон Пишчевић” приређују изложбе сваке врсте, књижевне вечери, концерти или тематске радионице.
Маске и лутке
На почетку епидемије Аничић је на шиваћим машинама позоришта, на којима често сам прави лутке, сашио за неколико дана и ноћи више од 600 маски и бесплатно поделио суграђанима. Када је пак Тамара Грујић у Ердевику реновирала кућу једне породице с много деце, градоначелник Шида им је поклонио лаптоп и неколико таблета, а Цветин својеручно израђених више лутака. Једну лутку наменио је и маленој ћерки популарне ТВ ауторке.
И уличним перформансима укључили су се у хуманитарни рад заједно с Црвеним крстом и Удружењем „Шиђанке” у кампањама против трговине људима и насиља над женама. Обилазе школе и вртиће, где имају и свој хор. Радио је Цветин, након Андрића, и Шекспира у четири дела, а лане, по једној од приповетки Ен Рајнс, „Бал вампира”, да би деци, а и одраслима, проширио опште образовање, за шта школе имају све мање времена и места у наставном програму. Већ десетак година „шетају” по Новом Саду, Београду и другим градовима изложбу посвећену песмама чика Јове Змаја.
У своје инсценације укључује и градски хор, с којим често путују заједно. Али долази и безброј креативних људи у Шид, поготову од када је пре шест година установљен фестивал „Свратите у позориште”.
– Стизале су трупе из бивших држава СФРЈ и низале се представе сваког петка, суботе и недеље, цео викенд испуњен – поносно вели Цветин. – Русински свештеник уступио је позоришту колет да ту сместимо госте. Наши чланови вешти с варјачом, навукли су кецеље, па као прави кувари, али и домаћини, спремали сремске шпеције. Од 2002. много је позоришта четвртком долазило, а понедељком су одлазили одушевљени, носећи, како сами тврде, само лепе успомене на та дружење. Срећан сам што сам од неке помоћи и родитељима да им деца не крену кривим путем, многима је Дом културе постао друга кућа, њихове тате и маме желе да им деца буду глумци, али могу доћи и да се друже с нама. Овде нема селекције или аудиције јер свако је за нешто способан. Нема антиталената, наћи ће се за сваког адекватан текст или реплика. Отргли смо их од свеприсутне технологије и добро је што су с нама.
Стигао је Аничић и да с локалним Словацима и Русинима ради „Франкенштајна”, а за Хрватски КУД приреди библијске приче, у којима глуме и Срби. За ентузијасте у хрватском селу Пачетин режирао је Стеријиног „Џандрљивог мужа”.
– Нарочито је било дирљиво у Мостару, где старији житељи добро памте да су, као деца, после Другог светског рата, слати у гостољубиву шидску варош да се прехране – каже Аничић. – Када смо пак играли Пушкинову „Циганку” у Винковцима, овације су трајале 15-20 минута и показало се да за театар не важе границе. Иначе, тренутно припремам причу о црнцима који се веч предуго у Америци боре за своја место у друштву и само реченица довољна за поенту, кад извесном Афроамериканцу, како је сад политички коректно рећи, кажу: „Хајде да те убијемо, за твоје добро”.
Драгољуб Савичин
