Пашњаком резервата хода око 250 магараца, а управитељ заштићеног подручја Слободан Симић за „Дневник” каже да су с тим бројем највећа фарма у Европи, а друга у свету. Почели су са узгојем још 2000. године, а Никола Нилић чија је примарна делатност у оквиру службе природи у Засавици рад на фарми, каже да је 2008. године, када је он дошао, било тридесетак експериментално купљених старих магарица.
- Тада смо правили селекцију, куповали нове јединке, да бисмо после неког времена почели са њиховом репродукцијом у оквиру заштићеног подручја. Сада имамо 250 комада и тај број би био и већи, но гледамо да балансирамо са бројношћу, мушке углавном продајемо. На основу свих животиња смо развили угоститељство, односно овде се једе само оно што ми на органском пашњаку произведемо. Направили смо симбиозу заштите и управљања. Женке магарице све углавном остављамо, јер их и држимо највише због млека које је најздравије на свету. То су балкански магарци и њих већински имамо, но у процесу смо регистровања и друге расе, односно банатског магарца. Имамо све велике банатске мужјаке, а када се паре са женкама, добијају се релативно велика пулад, а ако повуку очеве гене, предњачиће банатски ДНК – каже Нилић, који је иначе инжењер заштите животне средине по струци.
Како Никола каже, од пре три године, покренули су и производњу органских јаја. Кокошињац броји око 130 голошијана, капорки и других врста примитивних домаћих сорти кокошака. Пуштене су на слободу и нон стоп су напољу, хране се кукурузом, пшеницом, сунцокретом, такорећи, чиста природна производња. Оне саме легу пилиће, саме их отхрањују, а јаја иду као алва.
Разлика између ове две врсте магараца је млеку и у величини. Наиме, балкански магарац достиже тежину 50 или 60 килограма, док у Банату живе и јединке које су дупло веће, и могу тежити чак 150 до 200 килограма. Оне дају много више млека. Прича о његовој лековитости датира кроз историју, још од доба Старог Египта преко Грка и Римљана…
- Људи га данас такође купују за прехладе, респираторне инфекције, астму, а познато је да је одлично за јачање имуног система, али и за коришћење после прележаних тежих болести, како би се организам брже опоравио. Ми све што произведемо и продамо, а иначе је литра млека 50 евра. Правимо и сир који је најскупљи на свету и килограм кошта 1.000 евра, а ми правимо мања паковања, односно 50 грама сира за 50 евра _ прича наш саговорник.
Није за чудити што је цифра тако стрмоглаво велика, с обзиром на то да је потребно 25 литара магарећег млека, како би се направио килограм сира, а то се скупи за пет до шест дана. Поређења ради, једна магарица, током своје лактације, односно у току годину дана муже, може да да између 20 до 35 литара млека.
- Сви магарци су преко зиме затворени, док су коњи и подолска говеда пуштени. Магарци се не групишу као остала стока и теже подносе зимске услове, па су тако у резервату натемпирале саме период пуљења. Тако прескачу време од новембра до априла, мада се у том периоду спордично нека опули, али остале су „наштеловане‟ да то буде од априла па до краја јесени. Баш зато што су у то време под ведрим небом, слободно лутају пашњаком, топло је време и има хране у природи. Мазни су и воле када их људи хране шаргарепом – истиче Никола.
Осим фарме магараца, ништа мање важни репрезенти наших аутохтоних радних раса су подолска говечад, која су се на нашим просторима кроз историју користила на њивама током орања, а данас уживају слободни у природном амбијенту степског пашњака Ваљевац, на површини од око 300 хектара.
- Они су први дошли у Засавицу, још 1997. године, откако је овај предео понео титулу специјалног резервата природе. Неки су увезени из Мађарске, нешто је дошло из Бачке, а највише јединки бројали смо 2000. године, када смо имали 100 јединки. Онда смо почели да смањујемо тај број, јер немамо довољно капацитета и данас располажемо са око 35 комада. Довољан је један бик на 20 до 30 крава, јер у супротном буде и туча. Оне имају баш масно млеко и продукују количине које су довољне само за теле – прича нам Никола.
Подолска говечад су импозантног изгледа, а током наше Сафари вожње, сусрели смо се са огромним примерком говеда, који на глави носи горостасне рогове, попут круне, као доказ да је један од владара Мачванског краја.
У животињаком царству Засавице трчкарају и брдски домаћи, аутохтони коњи са пашњака, који предњаче по бројности.
- Имамо око 350 комада и сви су напољу, а с обзиром на то да се и оне сада ждребе, до јесени очекујемо и више од 400 – указао је Нилић. – Но, колико год да је можда импозантна та бројка сама по себи, толико нам је врло проблематична. Њих најтеже контролишемо, поприлично су подивљали, дешавају се инцести, но ми се надамо да ће се на крају све добро завршити. Јако их је тешко затворити, јер су буквално као коњи са Дивљег Запада. Њих смо најкасније набавили, око 2014. Године. Ради се о ниском коњу, који је отпоран на све климатске промене, не тражи посебну храну, живи само на трави и довољно му је то што попасе. Има велики проценат репродукције и сваке године се ждреби.
Ивана Бакмаз
