- Нико нам овде не долази, нико нас не обилази - жале се мештани. „Али, ево, ми смо сад дошли и имате прилику да нам кажете све што вам је на души”, нудимо им решење. Али џаба!
Упркос заносној природи којом су окружени, Виловчани кажу да ово село више није примамљиво. Немају апотеку, ни ветеринара. Поп и лекарка долазе из других места по потреби. Ђаци који похађају старије разреде основне школе морају да путују у Тител, а многи се опредељују да средњу завршавају у Новом Саду. Млади до скоро нису имали ни кафану у којој би могли да изађу, а откако су је добили, бију битку са старијима, јер сви би баш тамо на пиво и жур.
- Имамо доста нежења, а удаваче су побегле у град - каже матичарка из Месне канцеларије Јелена Панић, која годишње склопи око десет бракова у Вилову. - Многи хвале село, али млади немају где да се запосле. Знају они да уживају, али ни тога нема овде...
- Како се овде живи? - пита нас деда Владимир Ћурчић на наше питање “како се овде живи”. - Па, како ко... Ко боље, ко лошије. Ко има више земље, више ради. Ко је болестан, њему је теже.
Оно што Вилово има и чиме се дичи, јесте Аматерско културно уметничко друштво „Ружини цветићи”, које броји око 50 чланова у три групе. С обзиром да немају финансије, добро функционишу, каже оснивачица Ружица Бојанић, рођена Ченћанка, која нас је примила у свој виловачки дом.
- Не знам шта да вам кажем о Вилову јер се у њему ништа не дешава, а ја сам се игром случаја у упустила у то да нешто буде - каже Ружица. - Прошло је девет година откако смо почели са радом и трудимо се на све могуће начине да поживимо и опстанемо. Срећом, имамо велику подршку родитеља.
С том идејом, већ трећу годину заредом одржавају манифестацију „Војвођанска традиција” која окупља 11 друштава. Идеја је да стално иду у посету неком другом месту, јер чињеница је да фолклор држи путовања и да је то најзанимљивије свим члановима. Осим тога, скоро деценију иду на међународни фестивал у Бајмок, док је њихова општина предложила манифестацију „У сусрет Божићу”.
- Кад смо кренули с радом у јануару 2008. године, имали смо 87 чланова. Знате ли ви шта је то за Вилово? Већ 1. марта смо имали наступ и направили такву атракцију, да је мој девер стао насред улице и упитао: „Боже, не могу да верујем да Вилово овако изгледа” - присећа се Ружица.
Данас Вилово изгледа, истина, опустело. Млади су или у Тителу у школи, или на њивама, јер кад један трактор изиђе на улицу, сви крећу за њим. Стари, ди по који, седе “испредкуће” и диване, а жене сређују дворишта и баште. Пољопривреда је главна, па се не прича о силиконима, каже Ружица. Мада, не може се рећи да ово завучено месташце није прометно. Док смо покушавали да пребирамо по сећањима старијих Виловчана, камиони, аутобуси и трактори реметили су нам разговор. Ипак, стигли су да се похвале фудбалским клубом “Обилић” из којег су чак четири момка отишла у боље клубове - двојица су о’шла у Темерин, један “негде у Срем”, а један у Аустрију.
- Немамо никог значајног у селу, али ето, ја сам у Управи клуба - хвали се деда Владимир, који је, иако нам није то рекао, заправо комесар за безбедност и почасни члан клуба!
- Сад су у рибњак пуштали младе шаране и амура. Има свакојаке рибе... Долазе и људи са стране да пецају. А канал не порибљавају и не треба ни дозвола, тамо ми матори идемо - прича деда Сава Милутинов.
Леа Радловачки
Виловски ил’ виле?
Кажу једни, немојте писати о овоме. Али, управо та прича има највише смисла о настанку Вилова, уверавају други. Некима официр Виловски не пије воду, па су убеђени да су виле, митска бића, умешале прсте и... ко зна шта још.
- Наш комшија има причу о томе - каже други комшија којег нећемо именовати. - Тај комшија се пре две године вол’о с комшиницом у башти, па је долазио кући сав знојав. Пита га жена: “Па, ди си ти до сада?”, а он јој одговара: “Јој, узјашила ме вила, па ме јахала до Мошорина и назад.” И она му то једампут опрости. Кад се једном направила да спава, он уст’о и о’шо, а она крене за њим и затекне га с комшиницом на гомили. Уз’ла метлу, па уд’ри по њим’: „Тако, значи, тебе вила јаше?” Та прича ми највише има смисла...
