Бирамо најлепшу башту: Сањин цветни рај у Ковиљу

За некога је цвеће начин живота, неодвојиви део бића, баш као и амбијента у којем живи, њиме настањује сваки кутак и животни корак.
д
Фото: Приватна архива

Сања Петровић живи и ради у Новом Саду, али се, како каже, њен рај, у виду породичне куће и баште, налази у Ковиљу. Велики је заљубљеник у цвеће, а у башти, коју заједно са оцем уређује, влада богатство украсног и зачинског биља, воћа и поврћа.

- Много волим цвеће, отац и ја све одржавамо заједно – открива Сања. – Нарочито волим зачинско биље, њега имам доста. Највише је босиљка, жалфије и лаванде, недавно сам запатила селен, имам и невен, који је изузетно лековит, нану, рузмарин... Иначе, правим различите сокове и пијемо их током целог лета. Имам три рођена брата и сви се породично окупљамо у кући у Ковиљу, а наша деца посебно воле те сокове, навикли су на њих и уопште не пију куповне, само “теткине” – тако их зову. Имам и богату лимун-траву, која појачано буја током целе године. Она се у све петља, па су сокови од зачинског биља с њом у комбинацији.

Сања Петровић живи и ради у Новом Саду, али се, како каже, њен рај, у виду породичне куће и баште, налази у Ковиљу
Фото: Приватна архива

Љубав према цвећу је, каже, генетска. И мајка и бака су га волеле и гајиле, па је и она у свему томе откад зна за себе.

- У тинејyерским данима сам у својој соби гајила цвеће, а сад је свуда око мене, па и у канцеларији фирме коју имам – наводи Сања, која се бави књиговодством и уз осмех признаје да баштенски рај породичне куће у Ковиљу не би ни напуштала, да не мора да ради. – Без цвећа не могу. Кад уђем у башту, изгубим осећај за време, а ништа ми није тешко.

Фото: Приватна архива

Кад је реч о украсном делу, заступљени су драгољуби, бегоније, хортензије, мушкатле... Цветни аранжмани креативно су уклопљени и у несвакидашње детаље попут старих запрежних кола и бицикла, а мали ђерам с бунаром обично красе пиштике.

- Волим цвеће које цвета, заправо цвет сам по себи, али имам један омиљени – баштенски хибискус, који цвета сад у јулу и израсте у зелени грм са огромним црвеним цветовима, нестварно нешто – истиче Сања. – Постоји и врста кактуса, коју зову Богородичина ружа, цвета бело и црвено, и исто је тако један старински цвет, који је тешко наћи. Волим боје.

Фото: Приватна архива

Сања је чак и у граду део пред зградом у којој живи, у договору с комшијама, оплеменила зеленилом и цвећем. Засадила је руже и четири липе.

- Није тешко засадити понеко дрво и улепшати и себи и другима амбијент у којем живе. Мислим да је лепше, кад отвориш прозор, да угледаш дрво уместо смећа. Али и та култура се носи из породице. Ја сам сву децу научила да саде биљке и брину о њима. Имамо и псе које смо научили да чувају цвеће, тако да никоме не дозвољавају да их гази или уништавају. Своје цвеће обожавам и оно то осети, енергија је узајамна. И у хришћанству је цвеће представљено као врста молитве. Без обзира на све што се догађа и што нас окружује, за мене је цвеће молитва за боље човечанство – поручује Сања Петровић.

Б. Павковић

 

EUR/RSD 117.5849
Најновије вести