Догађају су присуствовала бројна велика имена из света кошарке, председник ФИБА Европа Тургај Демирел и први потпредседник ФИБА Шеик Сауд Али Ал-Тани, легенде попут Душана Ивковића, Братислава Ђорђевића, Жељка Обрадовића, Немање Ђурића, Драгослава Ражнатовића, Владе Ђуровића и многих других, као и чланови породице Боре Станковића…
Овај дан смо посветили успомени на Бору Станковића и то је наш мали дуг за све оно што је учинио за кошарку, за своју домовину – али и за многе од нас у овој дворани. Бора Станковић је као ретко ко био све у кошарци и у свему је имао успеха: било као играч, као тренер или као функционер. Можда га је од свих најбоље описао некадашњи председник Фиба Џорџ Килијан када је рекао да је Бора Станковић – господин кошарка! За све нас, који на било који начин припадамо овом спорту, Бора је био и остао синоним за кошарку. Неко ко је читав свој живот посветио игри под обручима. Ту његову оданост и посвећеност кошарци осетио сам и ја лично, током осам година сарадње у ФИБА Европа и када је као почасни председник Кошаркашког савеза Србије долазио на многе наше догађаје. Увек је био заинтересован да се укључи и рад и помогне онолико колико може. Господин Станковић је до краја свог живота јасно и гласно заступао своје ставове. Са њим можда нисте могли увек да се сложите око неких ствари – као што је то био случај са мном у појединим ситуацијама – али сте морали да га поштујете и уважавате. У овом тренутку, док се играју олимпијске квалификације, прави је тренутак да се посебно осврнемо на ремек дело Боре Станковића, а то је – брисање граница између професионалаца и аматера. Заједно са некадашњим комесаром НБА Дејвидом Штерном ударио је темеље глобализацији кошарке и отворио врата Олимпијских игара играчима из НБА лиге. Данас је кошарка једна игра за један свет, игра у којој више нема подела на ове и оне, игра у којој нема непобедивих. Све то захваљујући Бори Станковићу. Могло би још много тога да се каже о њему, али препустићу то онима који су га познавали боље од мене. Оно што је до нас који водимо српску кошарку, могу да обећам да је овај догађај само почетак нашег враћања дуга Бори Станковићу за све што је учинио за нас и наш вољени спорт, казао је председник КСС Предраг Даниловић у свом обраћању.
После Даниловића, говор је одржао први потпредседник ФИБА Шеик Сауд Али Ал-Тани, који је рекао да су се „окупили у част живота и рада Борислава Станковића, човека који је био једна од највећих и најутицајнијих личности у историји кошарке“.
Након успешне међународне кошаркашке каријере као играч, играо је за Југославију на првом Светском привенству 1950 године, наставио је успешну каријеру тренера у својој земљи и Италији, поручио је.
Успех који је постигао као играч и тренер за њега није био довољан. Убрзо је постао покретачка снага у развоју кошарке као спорта. Господин Станковић је био кључна фигура у организовању првог светског првенства на тлу Европе, а које се одржало 1970. године у Југославији. Овај велики успех, заједно са тријумфом Југославије на кошаркашком терену, отворило је пут за улазак Станковића у Међународну кошаркашку организацију ФИБА. Затим је 1976. године именован за другог генералног секретара ФИБА и одмах је кренуо на успоставља мостове између Истока и Запада у време Хладног рада, као и да ради на интеграцији већег броја земаља у ФИБА организацији. Искрено, не могу речима изразити колика је улога господина Станковића била у уједињењу светске кошаркашке заједнице под окриље ФИБА организације. Многе земље са континента одакле долазим, Азије, су постале чланице ФИБА организације у време Борислава Станковића. Наравно, памтићемо га као особу која је отворила нову еру нашег спорта, кроз договор са НБА лигом, а који је омогућио професионалним играчима да учествују на највећим такмичењима националних тимова: Олимпијским играма и Светском првенству. Учешће Дрим тима на Олимпијским играма у Барселони је био тренутак који је променио историју кошарке и захвални смо господину Станковићу за то. Током 27 година које је провео на месту генералног секретара, Борислав Станковић је подигао стандарде клупских и међународних такмичења широм света. Европска клупска такмичења су постала платфома развоја кошарке у многим европским земљама и подстакла свет да крене истим путем. А господин Станковић је све то урадио тако што је свима био лидер, али не само традиционалним кошаркашким земљама већ и земљама у којима се кошарка развијала. Увек се трудио да све земље могу следити планове ФИБА организације. Имао сам задовољство да радим са њим преко двадест година и он је увек био спреман да саслуша и пронађе решење за сваког. Његово лидерство је пример за све будуће генерације. То је и разлог зашто ФИБА пружа подрушку овом филму, као уметничком делу које ће проћи тест времена и остати као подсетник. Филм нам показује како лидер, својим вредним радом и визијом, може популарност једног спорта подићи на више нивое, рекао је први потпредседник ФИБА.
Бора је, сем тога што је запамћен као велики тренер и стратег југословенске, европске и светске кошарке, био исто тако изузетан играч. Као члан Црвене звезде био је три пута првак државе и одиграо је 36 утакмица за југословенску репрезентацију, чему је еквивалент, отприлике, сто наступа у данашње време. Бора Станковић, као тренер, је један и непоновљив. Ово говорим из свог петнаестогодишпњег искуства рада под његовом командом. Прво и пре свега, Бора је неизмерно волеои поштовао своје играче. Пуштао им је скоро безграничну слободу у игри, наравно, у оквиру договорене тактике. Умео је да похвали и покуди, да награди и казни и све то са невероватном дозом такта и мере. Када те је хвалио, то је увек било са помало шеретским осмехом, уз обавезан додатак неке шале, која ће те спустити на земљу, да не полетиш сувише високо. Када те је кудио, тад је био максимално озбиљан, да те добро натера да размислиш. Као тренер ОКК Београда, од 1953. до 1963, па 1965. и касније седамдесетих година, у неколико наврата, када су му остале обавезе то дозвољавале, Бора је успео да створи озбиљне, респекта достојне тимове, кадре за највеће спортске подвиге. Прва од ових селекција је, вероватно, један од пет најбољих тимова који су играли под овим небом, са четири државна репрезентативца, легендама наше кошарке Кораћем, Гордићем, Николићем и Трајком Рајковићем, а уз огромну помоћ Еркића, Тошића, Лучића, Богомира Трајковића и осталих. Ова генерација је освојила четири првенства државе и два Купа Југославије. У Купу шампиона три пута су долазили до полуфинала. Другу сјајну генерацију Бора је, као и прву, стварао делом од играча потеклих у клубу, а делом од младих и перспективних играча доведених из других клубова. Из ове сјајне генерације дрес са државним грбом носили су Маројевић, Котарац, Грубор, Тањевић, Томић и моја маленкост. Нама уз бок, ако не и бољи, били су Ивачковић, Ђуровић, Нововић, Цветић, Кресовић и Суботић. Ова генерација је достигла свој зенит играјући у финалу престижног међународног такмичења Купа Радивоја Кораћа. Никако не треба заборавити Борин утицај на италијанску кошарку. Као тренер Орансоде из малог Кантуа, освојио је првенство Италије са сјајним Американцем Бобом Барџесом и италијанским звездама Де Симеонеом, Рекалкатијем и наравно Пјерлуиђијем Марцоратијем, кога је Бора увео у тим са непуних 16 година, по истом рецепту по коме је увео и Кораћа у први тим ОКК Београда. Као што сте чули, обе генерације ОКК Београда, које је створио наш Бора, биле су на корак до звезда, већ једном ногом на постољу. Остало је да жале за тим једним кораком. Да ли је у питању судбина или нека зла коб, не знам… Можда ми играчи нисмо били довољно кадри да досегнемо висине којима је стремио наш Бора. Можда нисмо били довољно моћни да освојимо хоризонте у које је Бора био загледан. Ми, играчи, остали смо му дужни те трофеје… Сад је дошао час растанка са Бором. Тамо где смо га пре годину и по дана испратили, неће бити сам. Дочекали су га, поред његове Мимце, Небојша, Раша и Аца, да наставе да сањају недосањане кошаркашке снове, ако већ сви нису преточени у стварност. Тамо је и застрашујуће много играча које је он створио. Ми који остајемо и они што ће остати после нас, чуваћемо и неговаћемо успомену на великог Бору Станковића, као икону клуба докле год буде ОКК Београда и плаве боје, казао је Момчило Пазмањ, Борин некадашњи играч.
И вечерас сте показали колико пријатеља са свих страна света је чика Бора имао и како је његова љубав према кошарци дотакла све крајеве овог свега. Наранџаста лопта и све што иде уз њу је била његова највећа љубав и понос, али његов успех не би био могућ без његових саиграча, тренера, играча, колега и свих осталих поштоваоца и пратиоца његових идеја и визија. Захваљујући томе, мали дечак из Бихаћа је својом харизмом, кефалом, дипломатијом и осмехом на седам језика успео да освоји и промени свет кошарке. Учествовао је у писању њене историје, и дао велики допринос да она буде оно што јесте данас. Цео живот се трудио да пружи руку свакоме коме је била потребна, да потапше по рамену када је подршка требала и да буду највећи ослонац у тренуцима слабости, а како би Кети и Ваја рекли да буде пружи и најлепша љубав. На свакога од нас овде он је оставио траг и надам се да његов лик и дело неће отићи у заборав и да ћете се у тренуцима дилеме сетити једног од његових савета и у његову част попити један виски. У име своје мале породице, маме Љиљане, сестре Александре, зета Жељка, сестрића Катарине и Василија, још једном вам се захваљујем што сте му били верни сапутници, саборци, пријатељи и што сте му помогли да оствари своју визију да ова чаробна игра међу кошевима постане глобални спорт, да се игра на свим континентима и уједини све земље света. Хвала пуно. We are basketball, поручила је унука Боре Станковића Ивана Зечевић.
Овом приликом премијерно је приказан документарни филм “Игра мог живота”, посвећен Бориславу Станковићу, који је изазвао опште одушевљење.
