Стижем из правца Богојева, прелазим преко канала челичним мостом и испред мене су три торња Српског Милетића, „свето тројство” великог броја села у Војводини: православни храм, католичка црква и Ватрогасни дом. Одмах после моста скрећем у улицу лево и улазим у православну Цркву Св. апостола и јеванђелиста Матеја из 1750. Иконостас је обновљен 1890. захваљујући Стевану Грађанском, тадашњем председнику Црквене општине.
Од прошлог лета свештеник у овој цркви је Миле Мајкић који је годинама службовао у Футогу. Отац Миле ме позива да се освежим на тераси парохијског дома, ускоро стиже и остатак наше бициклистичке четворке. Прича да је родом са Мањаче, он и попадија имају петоро деце, сва су отишла у град. Жали се да је све више празних кућа, људи одлазе из малих места. Из Српског Милетића отац Миле брине и о верницима у околним селима у којима је православно становништво у мањини па немају свог свештеника: Богојеву, Дорослову, Свилојеву и Сонти.
У време цара Јосифа, наследника царице Марије Терезије у до тада чисто православно село Српски Милетић су досељени Немци. По извештају из 1818. у месту доминирају католици са 1.766 душа, православних је дупло мање - 800, док је само четири Јевреја. Већ 1936. Милетић је чисто немачко село са 765 кућа и 3.837 становника. Ипак, насеље је кроз векове сачувало име Српски Милетић.
Пред крај Другог светског рата Немци из Српском Милетића су расељени (део је отишао пре партизана и Црвене армије а они који су остали послати су у логоре за цивиле). 1946. у село су досељени колонисти из Лесковца и околине. Док возимо бицикл кроз село уочавам занимљиву рекламу: „Вук и Дина - Вулканизерска радња”, власници су се вешто поиграли са аналогијом на чувени пар…
На улазу у Дорослово из правца Српског Милетића налази се Богородичино светилиште са чудотворним извором Бајкут, сада познато као Сенткут („свети извор”). Светиште је познато још од Средњег века када је то подручје припадало Угарској. Прва капела у част пресвете Богородице изграђена је 1796. Замењена је новом 1809. али њу је уништила ватра 50 година касније. Трећа капела је саграђена 1825. Она је 1875. проширена, и након доградње два звоника добила је изглед данашње цркве.
Тик уз цркву, фонд Просперитате у власништву Владе Републике Мађарске финансирао је подизање импресивне грађевине у којој се одржавају сајмови и манифестације попут „Агрофестивала” на којем је недавно наступио и Звонко Богдан.
Пошто је за време турске власти Дорослово потпуно порушено, Аустрија је 1752. по наређењу администратора Редла, населила 150 мађарских и словачких породица. Тадашњи становници Дорослова бавили су се углавном риболовом. Данас је Дорослово претежно мађарско село у којем према последњем попису живи 1.830 становника. У центру места се налази још једна католичка црква као и неизоставни Ватрогасни дом.
После већински мађарског Свилојева, шокачке Сонте, мађарског и ромског Богојева, Српског Милетића насељеном колонистима са југа Србије и мађарског Дорослова - стижемо у Стапар у којем живе Срби-староседеоци.
Ту нас на плус 40 дочекује Мира из Удружења жена „Стапарска ружа”. Седамо у кафе „Тајм” који гостовањем музичких звезда привлачи публику из целе Западне Бачке. Мира прича како је село и даље веома живо, има чак 300 деце у Основној школи што за место од 3.000 житеља представља импресиван број. Млади се често после студирања враћају у село, овде има 90 парадних коња и педесетак фијакера. Преко пута „Тајма” кућа Ђоке Ивкова из 1928. и у њој гостионица „Београд”. Мира каже да је кућа недавно у реституцији враћена Ђокиним наследницима који су је ставили на продају...
У центру села спомен плоча партизанима погинулим у НОБ-у и мештанима који су били жртве фашистичког терора. Поред њега излог са великим „таблоом”, попут оних матурских на којем се налазе фотографије погинулих. Док фотографишем један Стапарац ми добацује: „Први пут видим да се неко за то интересује! Свака част! Већина њих погинула је током Битке на Батини!”.
Прича о настанку села је прилично позната али да је поново испричамо. Прва значајна колонизација Немаца у Бачку започела је 1748. па су тадашњи становници села уз обалу Дунава - Бокченовић и Врањешево почели су да пресрећу лађе, „Улмске кутије” које су превозиле Немце на унапред одређене локације, убијали их и пљачкали. Зато су прозвани и „гусари са Дунава”. Наредбом Марије Терезије становништво та два села је пресељено у Стапар, довољно далеко да не би могли да се баве гусарењем. Поред коња, фијакера и гусара, чувени су и по стапарском ћилиму и пити „листари”.
Православна црква у овом селу је посвећена Ваведењу пресвете Богородице, подигнута је на месту старијег храма од набоја. Раскошна иконостасна резбарија рад је анонимног аутора очигледно солидног знања и знатног искуства. Сликану декорацију је извео Јаков Орфелин. 1856. црквени оци и први људи стапарски су издали за јавност писмено саопштење о украшавању цркве. Академски живописац из Новог Сада, Павле Чортановић је унутрашњост храма успешно фреско осликао и мермером украсио. Посведочили су то: Стефан Рацков кнез, Јован Ђуричић бележник и сва три пароха стапарска - Јован Поповић, Петар Поповић и Орестија Силашки.
Након Стапара, са главног пута који води ка Сомбору - скрећемо лево у правцу Пригревице. Име села се мењало кроз шест векова. Пригревица се 1772. први пут спомиње као једна реч заједно са именом свеца: Сентиванпригревица.
Пред налетом Црвене армије 1944. већинско немачко становништво које је насељавало Пригревицу повукло се у правцу Мађарске и даље пут Немачке, транспорт је ишао преко Сомбора и Бездана. Један број Немаца је остао у месту (око 15 породица) када у ноћи између 21. и 22. октобра 1944. у место улази Црвена армија. Након тога су Немци затечени у селу послати у Гаково које је претворено у логор за немачке цивиле из овог дела Бачке.
Почетком 1945. у месту се формира Управа Народних добара која броји око тридесетак запослених лица и има задатак да сачува напуштену немачку имовину и припреми село за долазак колониста из Лике у село.
14. маја 1947. Народни одбор је донео одлуку да се место од тог дана назива само Пригревица без додатка Свети Иван. Гробље дотадашњег већинског немачког становништва је преорано што није био чест случај у колонистичким местима у Војводини.
Деведесетих су се овде налазиле паравојне јединице које су учествовале у рату у Славонији и Барањи па је тада већ запуштена немачка Црква Св. Ивана Крститеља - додатно минирана. Борис Машић из Музеја Подунавских Немаца у Апатину успео је да спасе велику скулптуру Светог Тројства из цркве и она се данас налази у његовом музеју.
Током деведесетих у Пригревици је било пуно избеглица из Хрватске па је број становника у једном моменту нарастао до 7.000.
Последња два пописа бележе пад броја житеља овог села, процењује се да их данас има упола мање, око 3.500. Пригревица је позната у целој Србији и региону највише као родно месту кошаркаша Жељка Ребраче. Дом културе у овом селу има салу од 400 места што је више од Дома културе у Апатину (300) и Народног позоришта у Сомбору (250).
Од Пригревице до Апатина води одлично уређена бициклистичка стаза којом се из села до седишта општине безбедно и у хладу дрвећа - стиже за неких десетак минута.
Да је било више, не би ваљало јер смо након више од 80 километара вожње на плус 40 степени сви били прилично исцрпљена и рибљи паприкаш на викендици Дубравке Кораћ, председнице Општине Апатин била нам је адекватна награда за целодневну авантуру по селима три општине: апатинске, оyачке и сомборске.
Пред повратак у Нови Сад навратили смо и на по једну чашу вина на брод „Либертy„ који се налази у власништву самопрокламоване државе Либерланд која се налази на дунавској ади између Србије и Хрватске. Председник ове државе, Чех Вит Једличка и његова супруга Јана Марковицова коју сам упознао пар недеља раније, овог пута нису били присутни али ми смо се задовољили и друштвом „дворјана”.
Роберт Чобан
