КУЛТУРНА БАШТИНА ВОЈВОДИНЕ Бачки Петровац (2) и Кулпин

На улазу у Гимназију у Бачком Петровцу дочекује нас директорка Јармила Врбовска, дугогодишња наставница у овој школи која је основана 1919. У својој једновековној историји ова гимназија се сусретала са многим проблемима и била феномен као образовна установа настала у сеоској средини у редовима малобројне националне заједнице и из властитих снага и средстава и практично је уз гимназију у Ковачици остала једина ван Словачке са наставом на словачком језику.
2
Фото: Роберт Чобан

У годинама окупације (1941—1944) гимназија је била затворена и нижи су разреди били преимановани на „угарско- краљевске“ али у тим годинама је гимназија била центар отпора против фашизма. Против окупатора се борило чак 115 ученика гимназије од којих је 20 погинуло а педесетак их је било рањено.

У послератном периоду (1945 – 1959) долази до троструког повећања броја ђака када је био основан средњошколски интернат, а током школске године 1969/1970.  отворено је и прво одељење на српском језику.

Док разгледамо матурске таблое у ходницима без намере да ласкам домаћинима констатујем како Гимназија у Бачком Петровцу по чистоћи и уређењу може да буде узор гимназијама у много већим и богатијим градовима. У згради се налази музеолошка поставка посвећена историјату ове школе у склопу које ми је посебну пажњу привукао графит на једном петровачком зиду из времена окупације 1941-1944. када су Хортијеве власти укинуле наставу на словачком: „Словаци, недајмо нашу гимназију!”

У гимназији се налази и уметничка галерија, оринтолошка збирка (богатија него у многим природњачким музејима) као и спомен-соба посвећена НОБ-у. Све то савршено организовано, уређено и чисто, боље него у многим музејима по Србији.

Фото: Роберт Чобан

Уметничка галерија у склопу гимназије чува бројне слике и скулптуре а међу њима и неколико веома вредних дела Мире Бртке, међународно познате уметнице, Словакиње из Нових Бановаца…

У посебном објекту поред зграде Гимназије у Бачком Петровцу налази се се Спомен-соба посвећена НОБ-у. Посебно је потресна сцена вешања петровачких родољуба у центру места 28. октобра 1941.

„Кажи Ани Бенковој да сам је волео и у души сам мислио, ако се некад будем женио да бих тражио њу јер смо били једнако образовани, пођеднако сиромашни, То је била жена која ми не би пребацивала што радим за народ, а никад јој то нисам поменуо!”, порука је једног од родољуба пре него што је обешен.

Ту су и ноте песем „Хорела липка, хорела” („Горела липа, горела”) коју су овдашњи партизани усвојили као своју корачницу. „Ми смо овде велики левичари!”, закључила је Анка Сеч-Пинћир, директорка Музеја војвођанских Словака па је отпевала један такт корачнице…

Одлазимо до суседног Кулпина где ми је у репортажи „Бициклом кроз Војводину” пре две године измакла посета Дворцу Дунђерски и Пољопривредном музеју који су због пандемије били затворени.

У некадашњим економским зградама Дворца Дунђерских у Кулпину налази се Пољопривредни музеј који делује у склопу Музеја Војводине.

Између великог броја машина и алата који су некада кориштени за пољопривреду налази се и први југословенски трактор из 1949. „Трактор Задругар Т-08 (бензинац)”.

Међу експонатима наишао сам и „вејалицу” какву смо још осамдесетих користили у Бачу. Ова која је изложена некада је припадала Фридриху Гласу из села Булкес, данашњег Маглића. Булкес је до 1944. био чисто немачко село, 1945. Тито је у њега населио 4.000 грчких партизана који су били тамо до 1948. када је већина њих стала на страну Стаљина па су протерани у једно село у Мађарској.

У музеју који је основан 1993. изложене су алатке, оруђе и машине различитих техничких решења, конструкција и произвођача. Највише предмета потиче из периода између два светска рата, али има и оних са краја 19. и почетка 20. века и из периода након Другог светског рата.

Фото: Роберт Чобан

У музеју се налази и поставка посвећена кукурузу. Биљка која је након Колумбовог открића Новог света стигла у Европу вековима је једна од најзначајнијих ратарских култура. Изложба поред историјата ове биљке и његовог гајења на овим просторима доноси и занимљиве поставке посвећене кукурузу у уметности.

Још две биљке обележиле су војвођанску пољопривреду у 19. и 20. веку док их данас има тек у траговима: дуван и сирак. Пољопривредни музеј у склопу изложбе о дувану има и колекцију лула. Када је о сирку реч, овај природни материјал успео је да победи синтетику која се појавила у другој половини 20. века па је производња најразличитијих метли од сирка и даље присутна посебно у словачким местима у Војводини. Пољопривредни музеј невестама даје сертификате да нису вештице ако заједно са метлом не теже више од 53.95 кг.

Посебно место у музеју обухвата историјат прераде кудеље, тачније индустријске конопље. Производња ове биљке у Србији данас је на симболичних 300 хектара док је након Другог светског рата тадашња Југославија била у производњи конопље међу водећима у свету, а 1965. чак на завидној трећој позицији на планети, одмах иза Русије и Кине па је девизни прилив од њеног извоза био огроман. Возећи бицикл по Војводини схватио сам да је наша равница заправо гробље напуштених и уништених кудељара (њих чак 76) од којих су углавном остали само фабрички димњаци који штрче из њива као споменици индустријализације 19. и 20. века.


„Забрањени” хмељ са имања грофа Хотека

Изложба у Пољопривредном музеју у Кулпину уводи нас и у причу о хмељу. У Бачкој је прве хмељарнике поставио гроф Андраш Хадик 1770. на свом имању код Футога. У 19. веку хмељ је гајен на имањима грофа Хотека у Футогу, Стратимировића у Кулпину и Дунђерских у Чибу (Челареву). Притом се добро водило рачуна да саднице не доспеју у руке сељака.

Словачки учитељ Алберт Марћиш из Падине успео је 1885. да добије саднице од чешког хмељара на Хотековом имању. Марћиш је сам гајио хмељ и свима га препоручивао, што је утицало да околина Бачког Петровца за кратко време постане центар угарског и касније југословенског хмељарства. Такође је у часопису „Долноземскý Словáк” објављивао чланке о гајењу ове биљке.

У периоду од 1906. до 1914. хмељ се гајио по целој Бачкој, углавном код словачког становништва. У Сомбору је 1905. основано Удружење бачких хмељара, које је издавало и свој часопис „Бачки хмељни баштован” на чак четири језика: српском, мађарском, немачком и словачком. 1907. у Петровцу је саграђен велики магацин који је могао да прими 800 бала хмеља. Подизани су и бројни мањи магацини.

Фотографије приказују бераче хмеља на штулама ту је и „печат” за означавање великих бала „Бачког хмеља” као и фасцинантна мапа Краљевине СХС из 1927. на којој се види да је највећа производња хмеља била у Бачкој.


Производња индустријске конопље је код нас неколико деценија била забрањена, а и сада се може узгајати само уз посебно одобрење и надзор, због „злогласне” јој опојне рођаке индијске конопље - марихуане...

Стручњаци тврде да је конопља најстарија биљка коју је човек гајио, те да је њено култивисање отпочело још 10.000 година пре нове ере.

На Балкан конопља је стигла у 5. веку, највероватније са Блиског Истока или Русије, у доба Немањића у Србији се узгајала уз реке, а док није протерана са наших поља добро је била укорењена у Војводини.

Прва фабрика за прераду подигнута у Футогу 1865. године, а да је у то време у Оџацима била организована берза на којој се недељно продавало 150 до 250 тона конопље. Главни купци су били Енглези, највише за потребе ратне флоте за бродску ужад, а прерађевине од конопље извозиле су се за Грчку, Сирију, Африку, Немачку, Данску, Шведску и Холандију.

Непосредно пред Други светски рат у Дунавској бановини било је преко 200 кудељара и кудељарских предузећа. Након Другог светског рата рекордна производња забележена је 1949. када је под конопљом у Југославији засејано 108.210 хектара, а извезено 21.855 тона…

У Дворцу Дунђерски у Кулпину био сам први пут 2007. када је био у много бољем стању. У међувремену је ту снимљено на десетине серија и филмова, филмаџије су дограђивале камине, фарбале само оне делове ограде који су им требали за кадар и остављали иза себе све запуштенију палату некадашње велепоседничке породице.

Све је почело у 18. веку са Стратимировићима који су Велики и Мали дворац у Кулпину саградили на ободу простране пољане – зване Долина. Дворац и већи део имања је у другој половини 19. века од Стратимировића откупио Матеј Семзо од Камјанике. Ова мађарска породица кратко је газдовала у Кулпину. Посед су 1889. продали Лазару Дунђерском. Породица Дунђерски управљала је имањем до краја Другог светског рата. Велики дворац су, према пројекту новосадског архитекте Момчила Тапавице, реконструисали и доградили 1912.

Имање им је, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, одузето 1945. На имању Дунђерских у Кулпину је након национализације основана пољопривредна задруга, која је све до 1991, односно до уступања комплекса Музеју Војводине користила дворац и помоћне објекте.

Дворац је као што сам рекао тренутно затворен за посетиоце и у лошем је стању, док је намештај послат на рестаурацију. Према информацијама које смо добили ускоро се очекује санација крова која би бар делимично решила проблеме. Такође, води се поступак по захтеву за реституцију од стране Николе Танурџића и његове рођаке који су директни наследници Дунђерских…

Фото: Роберт Чобан

Када већ не можете да уживате у најстаријем новосадском ресотрану „Липа” који је већ годинама затворен, а у некадашњем словачком ресторану „Марина” на Матичарском тргу сада се служе баварске кобасице, за сваку препоруку је ресторан „Липа” у Кулпину који служи словачка и војвођанска јела, ја сам одабрао љуте словачке кобасице.

Крстарећи Војводином протеклих пар година схватили смо да је један од проблема локалне туристичке понуде управо недостатак ресторана са аутентичном локалном храном. У Руском Крстуру морали смо да једемо по кућама да би пробали „капушћенке” или неки сличан русински специјалитет; у Кикинди нико не служи колаче од бундеве изван Дана лудаје, иако је управо бундева заштитни знак града, након затварања „Пирош Чизме” у целом Новом Саду има само два мађарска ресторана - „Домино” и „Форум”... Гастрономска култура део је културне баштине неке дестинације и у случају Војводине ту има јако пуно тога да се поправи и уради.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести