Миливој Клепић Бато уверен да завичајни Подлокањ може постати епицентар културног туризма

Када се Миливој Клепић Бато (73) као дечак 24. августа 1957. године из севернобанатског села Подлокањ упутио на школовање у Београд, на оближњој железничкој станици у Врбици, на фасадној цигли је записао своје име и тај датум.
milivoj klepic bato
Фото: Миливој Клепић Бато, фото: М. Митровић

Тада није знао када ће навраћати и хоће ли се уопште вратити у завичај.

Пругом којом је Бато кренуо у престоницу некада је тутњао и чувени Оријент експрес, али је она одавно остала без возова и зарасла у шипражје, а када се пре две деценије вратио у завичај из оронуле станице у Врбици, као драгу успомену сачувао је ту циглу. Бато се у родни Подлокањ вратио са товаром уметнина, пошто се у Београду потврдио као врсни колекционар, галериста и трговац уметнинама и идејом - да цело село, које броји шездесетак становника, претвори у уметничко дело!

А Бато заиста истрајава у тој намери да село претвори у уметничко дело, улажући и радећи сасвим конкретно. Куповао је оронуле куће, поправљао или рушио, градио и нове куће, сређивао плацеве и улице, изградио капелу на гробљу, уложио доста својих пара у адаптацију и обнову Задружног дома где је сместио вредне поставке православних икона на платнима и стаклу, збирку од преко 400 експоната грнчарије, остварења реномираних сликара и вајара, па свему додао и вредну збирку препарираних птица и животиња из заоставштине познатог новокнежевачког препаратора Браце Јанчића.

Брацо је поврх свега главну сеоску улицу улепшао изградњом чак 20 ћуприја у рустичном стилу, које су украшене скулптурама од камена из опуса Илије Филиповића. Поставио је Клепић у Подлокању споменик у бронзи Михајлу Пупину, рад академског вајара Саве Халугина. Знаменитом научнику светског гласа, родом из Идвора, придружио се недавно и глумац из плејаде чувених глумаца српске и југословенске позоришне сцене Милан Ајваз (1897-1980), родом из оближњег Српског Крстура, чију бисту је у камену исклесао Илија Филиповић.

- Син Милана Ајваза је долазио код мене и понудио да купим слику његовог оца коју је урадио Миленко Шербан, па сам понудио да се уради скулптура чувеног глумца и постави у Српском Крстуру, али пошто се после није појавио, поставио сам га крај Пупина, овде у Подлокању. Они су својим делима прославили Банат, па могу један поред другог, а могуће је да ће им се још неко придружити. Моја замисао је и била да улицу украсим скулптурама, али мало ме је обесхрабрило када су испред Задружног дома пре неколико година украдене три бронзане скулптуре, па сам мало променио концепцију - прича Миливој Клепић Бато, који са супругом Иванком одржава и коси траву на улицама Подлокања на око пет хектара, а на њих се угледају и комшије тако да је ово мало село одиста уредно. 

Тада су лопови однели бисту краља Александра Карађорђевића, чувено дело Франа Менегела Динчића. Бато је ту у бисту добио у седам делова и обнова га је коштала 1.000 евра.

Фото: Детаљи музејске поставке у Задружном дому у Подлокању, фото: М. Митровић

- Шта знају лопови ко је био краљ Александар и колико је значајан за нас, потомке солунских добровољаца, који су овде насељени после Првог светског рата. Тада је украдена и бисту књижевника Милорада Павића, рад Саве Халугина. Украдене скулптуре нису пронађене и вероватно су продате за ситне паре као секундарна сировина, јер су рађене у бронзи. Скулптуре у камену сам после уграђивао у ћуприје, рачунам, неће их одатле нико украсти - напомиње Клепић.


Више уметничких дела него становника

Село Подлокањ припада МЗ Банатско Аранђелово у новокнежевачкој општини и има све мање становника, а према проценама самих житеља, тренутно их је око 65.  Тиме је Подлокањ најмање село у Војводини, у коме Фудбалски клуб „Хајдук” опстаје, као једина институција. У селу је много више икона, слика и скулптура, него становника, па Миливој Клепић Бато верује да оно може постати епицентар културног туризма.


Бато појашњава да је једној комшиници обећао да ће пред њеном кућом поставити Титову бисту, јер назив главне улице у Подлокању није мењан и носи његово име.

- Верујем да би бисту Тита лопови прво однели. Продао сам Титову бисту и од тога већ месец дана живимо. Титове бисте су тренутно веома тражене, купују их Словенци и Мађари, а ову што сам имао купио је један Буњевац из Суботице за 800 евра, али сам је својевремено платио 1.000. Није тржиште уметнина као некад, цене су отишле наниже, али од нечега морам да се издржавам - испричао је Клепић.

Фото: Споменици научнику Михајлу Пупину и глумцу Милану Ајвазу, фото: М. Митровић

У Клепићевом поседу је и биста негдашњег комунистичког функционера Слободана Пенезића Крцуна, са којом је имао занимљиву епизоду, још док је Бато трговао уметнинама у Београду. Бронзаног Крцуна је продао Мићи Мегатренду и како је овај доста дуго избегавао да плати, Бато ју је вратио згодном приликом под изговором да је потребна за изложбу, па је сада у Подлокању, а њен власник вели да вреди бар 2.000 евра, али да би је дао и за 1.000. Упркос увреженом мишљењу, Бато из искуства тврди да су функционери из времена социјализма више уважавали уметност него садашњи виђени политичари и бизнисмени. Бавећи се уметнинама слике је куповао од Јове Капичића, Александра Ранковића, Пеке Дапчевића, а указује да ови садашњи ни иконе не купују.

- Мој деда је имао два вола, четири коња и 40 оваца, био вреднији од других па су му као кулаку чупали бркове после Другог светског рата. Због Тита и тог режима је отишао пешке преко Сегедина све до Француске и потом за Америку. По томе немам разлога да волим Тита, али у Титово време се издвајало за културу чак шест посто, а данас се издваја вишеструко мање. Има основа да се улаже да Подлокањ буде туристичко место, јер овако застају највише странци, Енглези, Мађари, Немци и други који овуда пролазе, изненаде се и одушевљени одлазе оним што виде - каже Клепић.

У музејској поставци Клепића је преко стотину православних икона, старих и до два века, али не по црквеним шаблонима, него виђењем махом непознатих самоуких уметника.

-  Нисам се уопште бавио иконама, него остварењима модерних сликара између два светска рата, бавио се галеријским послом и мало трговао уметнинама. Онда ми је на вредност и значај тих икона указао наш познати сликар Радомир Дамјановић Дамјан који живи у Милану, поклонио ми две и још седам оставио на чување. Аутори неких се знају, као рецимо Свиленгаћа из Мокрина. Када се прочуло да сам се заинтересовао за иконе, људи су их доносили, улагао сам у њихову рестаурацију. Грнчарију коју поседујем сакупљао је велики модерни апстрактни сликар Александар Томашевић до смрти 1968. године и мењао сам се за неке слике. Штета је што нема заинтересованих стручњака да овде дођу и сагледају уметничку и културну вредност ових колекција икона и грнчарије - закључује Клепић.

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести