Тачније, Стамбена насеља „Синај” I, II и III са око 10.000 становника најмногољуднији су део ове подунавске вароши, а од центра Паланке, па и зграде Главне поште која се у њему налази, удаљено је километар - два, у завиности од кућног броја. Е, људи који овде живе поштара могу да виде после неколико дана и да, на пример, одједном добију пошту за целу недељу, па се и дневне новине се претварају у недељник. Други се питају: да ли су после возача камиона, разних профила мајстора, лекара, медицинских сестара... и писмоноше постале дефицитарно занимање у Србији?!
Јасно је да, а то потврђују и сами овдашњи поштари, нема довољно писмоноша, јер када један, или двојица оду на боловање, годишњи одмор, или нађу боље плаћен и лакши посао, настаје проблем који уме да траје и месецима. Њихов посао није лак, јер потребна је кондиција на бициклу, лети по врелом асфалту, с јесени по киши, а зими по снегу и леду. Тренутно, кажу, нема поштара који би покривао баш Стамбено насеље „Синај”, али не онај на обали Црвеног мора, на Синајској гори и у Синајској пустињи већ шорове у бачкој равници, поред Дунава.
Долазак поште оглашаван трубом
Транспорт поште до 1883. године вршен је кочијом до Бача, а стизала је од Богојева. После те године пошта је кочијом допремана из Новог Сада, а изградњом пруге Будимпешта - Нови Сад знатно је убрзан поштански саобраћај у овом региону. „Тележанс” је било име за поштанске кочије са коњском запрегом. Кочијаш се звао „постиљон”, а запрегу у зависности од вредности пошиљки пратила су два или више војника. Нека од поштанских кола у то време била су уређена и за путнички саобраћај. Записано је да је долазак поште у Бачку Паланка својевремено оглашаван трубом, а касније су уведе поштоноше које су пошту односиле на кућну адресу. Паланка је добила телеграф 1869. године, а забележено је да је стизао један телеграм дневно. У некадашњој Немачкој Паланци први телефон је зазвонио 1904. године, а тај службени телефон био је један од првих на просторима Војводине и служио је искључиво за извештавање о стању водостаја Дунава и за ватрогасне случајеве.
Колика је важност поште сведочи и локација у самом центру вароши и величина зграде Главне поште, јер мање поште овде се налазе у Новој и Старој Паланци, а пошта постоји и у свим селима општине. Када је савремена пошта устновљена, на пример, у Великој Британији речено је да она врши услуге које се односе на пријем, разношење и испоруку писама, дописница, разгледница, новца, судских и војних позива... Некада је у пошти стално била гужва, чекало се дуго, а данас и није тако; грађани све више плаћају своје обавезе на бројним уплатним местима у граду, па и електронским путем, а породичних и љубавних писама, разгледница и дописница готово да нема, а део поште изнад чијих врата стоји натпис телеграф - ту су биле и кабине за телефонске позиве - као да подсећа на музејски простор.
Брза пошта превози доста робе која је раније ишла „поштанским кочијама”, а опет нема писмоноша. То је, рећиће упућени, проблем поште, (не) организације, или неких законских забрана запошљавања поштара, али заборављају да је то проблем и корисника њихових услуга које су плаћене. У времену интернета и мобилне телефоније све је мање посла за ПТТ. Фиксна телефонија замире, млађи готово да не знају шта је телеграф, а папирната писма, иако ретка, овде све спорије стижу на назначене адресе.
Нова оруђа, технологије, начин живота и комуницирања, слања порука, млади који немају времена, пензионери који све више баратају картицама, па сами подижу пензију на банкоматима и поштари на бициклу који ретко звоне на задатој адреси као да нису из истог филма.
Историчари кажу да се у Бачкој Паланци озбиљније почело размишљати о формирању поштанске службе после својевремене колонизације Немаца и Словака у ове делове Бачке. Колонисти су били везани за постојбину, рођаке и пријатеље. У прво време ретка писма стизала су у Стару, Нову и Немачку Паланку преко разних курира из Илока, Бача и Дорослова. Таксе за таква писма биле су врло високе, па је обичан човек себи могао да дозволи једно до два писма годишње, а стизала су на задату адресу после месец-два... Почетком 1800. године уведена су поштанска кола и курир на коњу ради брже поште. Прва пошта овде је почела са радом 1828. године на локацији данашње стамбене зграде, поред зграде Месне заједнице „Стари град”, а преко пута православне цркве. Друга пошта била је на данашњој локацији старе куће др Дембица у Улици Југословенске армије. Трећа пошта од 1909. године била је у кући Вилхелма Вагнера, а старији Паланчани се сећају да је у тој згради после 1945. године био затвор. Четврта пошта, до изградње данашње поште на углу улица Краља Петра Првог и Жарка Зрењанина, била је у кући породице Ресели, да би потом ту била апотека, па некада чувени Ресторан „Гурман”, потом банка, а данас је тај простор празан.
Милош Суџум
