СРЕМЦИ СЕ БОРЕ СА ДИВЉИМ ЖИВОТИЊАМА, НАСТАЊУЈУ СЕ НА ТАВАНИМА И У АМБАРИМА Нападају живину и срндаће у равници, не презају од људи

Највећа напаст оличена је у маленој и по габаритима наизглед безопасној животињици, која своју неугледну појаву надокнађује великом агресивношћу, невероватном храброшћу, дрскошћу и тарзанском спретношћу. Реч је о њеном величанству куни, која је у стању да нападне животиње и по неколико пута веће од ње.

Куне које живе код нас су белица и златица. Обитавају у свим деловима земље, од планина и побрђа до низијских и ритских шума Срема. Куна има веома витко и вижљасто тело, које у дужину иде до 60 центиметара, а тежина мужјака је до два килограма, мада је у вештачким условима могуће одгајити крупније јединке. Реп мужјака је дуг до 32 цм, а код женки до 27 цм.

Изузетно је вешт пењач, веома добро скаче, а по потреби чак и плива, ако је у опасности. Куна златица углавном живи у старим и пространим шумама, где у деблима насељава напуштена гнезда птица и прави своје станиште, док је за ловачке подухвате те храбре животињице предвиђена ноћ. С друге стране куна белица, или домаћа куна, живи у шупама, амбарима, стајама, напуштеним кућама, што ће рећи у непосредној близини људи. Понекад чак умеју да се уселе на таване кућа у сеоским домаћинствима. То је посебан проблем, јер ти несавесни подстанари не само да користе нуспросторије и таване својих домаћина, већ им неретко ноћу вешто нападају и тамане живину и евентуално зечеве и куниће, а не либе се да насрћу и на младунце ситније стоке.

Уништавају сву дивљач у ловишту

Иако су корисне када тамане мишеве и пацове, куне су углавном проскрибоване у сеоским срединама као прави тасманијски ђаволи, који уништавају све одреда што им ''падне под зубе''. Захваљујући њиховом широком менију, спремне су да као праве штеточине нападају све оне домаће животиње које терају "воду на уста" и људима. У суштини је по среди класични сукоб интереса. Не само да куна убије једну кокошку, колико може да поједе, већ је та живуљка, жељна крви, спремна да тамани све што по кокошарнику не може да утекне, чиме ствара немерљиву штету, али и жељу за реваншом код унесрећеног домаћина. То што нападају и харају сироте сељане није крај приче о том тасманијском ђаволу у нашој средини, јер куне уништавају сву могућу дивљач у ловишту, од зечева и фазана, све до срна.

Да ли можете да замислите колико је опасна и крволочна куна, када тако мала има петљу да насрне на десет-петнаест пута тежу срну или рогатог срндаћа. Због тог безобразлука стекла је веома лошу репутацију међу ловцима, који је сматрају за највећег штеточину и непријатеља, који упркос габариту може поносно стати уз велике предаторе – шакала и лисицу. Посебан је проблем када куна упадне у фазанерију, јер прави велике штете убијајући већи број фазанчића, које по правилу вешто напада и усмрти уједом за врат. Куна има велику ловну територију, која обухвата и до 350 хектара, што је велико пространство за тако малу животињу.

И поред све повике на куну, треба рећи да она има важно место у ланцу исхране и екосистему нашег поднебља, јер та мала а храбра животиња често уништава глодаре, а у појединим ситуацијама понаша се и као санитарац. Некада је ловљена због вредног крзна, које је посебно раскошно у зимском периоду, а данас је веома мали број ловаца спреман да се упусти у надмудривање са тим тасманијским ђаволом наших ловишта.