Тада се из стана у Новом Саду, у којем је остао да му живи син с породицом, практично вратио са супругом Анкицом у породичну кућу у Степановићеву.
Као некадашњег новинара „Дневника”, посетили смо га управо на дан када је наш лист прославио 76. рођендан, а врли домаћин није пропустио да нашој екипи упути честитке, на чему смо му узвратили истом мером. Уз кафу и колаче с јабукама из њихове баште, ћаскали смо о Слободановом радном веку, али и о „погонском гориву” које му свакодневно улива додатну енергију – афоризмима.
– До сада ми је објављено пет књига афоризама – каже Дучић. – Прва „Сити свега, гладни свачега” изашла је 1996. године, а потом су уследиле: „Зуби показани смехом”, „Прозор у свест”, „Права мисао, ни лева, ни десна” и „Тамна је моћ”. Шеста је у припреми, а радни назив гласи „Три пута мери, једном реци”. Љубав према афоризмима јавила се још док сам радио у Кули као наставник у Техничкој школи, у којој сам покренуо школски лист „Млади радник”. Одувек сам важио за шаљивчину, да би ме колеге из Покрајинског синдиката, где сам после најдуже провео радни век, наговорили да своје афоризме објавим као књигу.
Имена рецензената Дучићевих књига афоризама најбоље говоре о њиховој „тежини”.
– Част ми је што су ми рецензенти били Анђелко Ердељанин, Мића Тумарић, Драган Коковић, Ратко Божовић, Дејан Патаковић и Вита Теофиловић – набраја Слободан, апострофирајући афоризме посвећене српским писцима.
Супруга „први филтер”
Слободан Дучић не крије код кога његови тек створени афоризми пролазе први филтер. – Када напишем неки афоризам, прво га прочитам мојој Анкици, а она као објективан критичар даје „зелено светло” или сугерише о чему би требало да поведем рачуна – признаје наш саговорник.
Каже да не воли афоризме у којима његове колеге „киње народ”. – Увек је било, има и биће кандидата за критику – сматра Дучић, и додаје да воли афоризме Александра Чотрића, Илије Марковића и Нинуса Несторовића.
На питање „који му је најдражи”, каже да не постоји „један дражи од осталих”, али издваја: „Народ трпи до одређене границе, а преко границе трпи опет народ”. И док га казује, показује нам сачувани текст из „Дневника” наше колегинице Наташе Пејчић, када је током НАТО бомбардовања својим афоризмима једном приликом уносио макар мало ведрине у напаћени народ.
На помен „Дневника” каже да му је новинарска каријера трајала кратко, али да боравак у најстаријем војвођанском листу на српском језику памти само по лепом.
– Примљен сам 1968. године као приправник у рубрику Новосадске хронике, чији је уредник тада био Лазар Васић – присећа се Слободан. – Брзо сам заволео новинарство, а имао сам и од кога да учим. У то време у „Дневнику” су радили Душко Попов, Јоца Виловац, Драган Милосављевић, Славко Марић, Љуба Вукмановић, Раја Васиљевић, Мика Антић... Иако ми је 3. јануара 1970. саопштено да ћу бити примљен у стални радни однос, нисам наставио рад у „Дневнику”. У међувремену сам прихватио понуду да пређем у Синдикат града, где сам провео непуне три године, после чега сам прешао у Синдикат АП Војводине и дуго радио као покрајински секретар за културу.
Биле су то, вели, лепе године, када су супруга Анкица, тада медицинска сестра, и он од Синдиката града 1972. добили стан на Лиману један.
– Тада нам је то много олакшало живот. Као пензионерима, лепо нам је и сада у Степановићеву. Овде смо пронашли свој мир. Током пролећа, лета и јесени чепркамо по башти и воћњаку, а зимске дане проводимо уз пећку, укрштене речи и покоју ТВ емисију – кажу углас, наглашавајући да им се „Дневник” чини „садржајно бољим од оног до пре неколико година”.
С. Савић
