Била некада зелена поља детелине на ободу града
Детелинара, насеље које је основано након Првог светског рата, у поређењу са оним што је било пре 100 година, потпуно је непрепознатљиво, пре свега због урбанизације и бројних вишеспратница које су у протеклих тридесетак година никле готово ни из чега.
Такође, ретко се спомиње да су на том простору пронађени археолошки предмети још из периода млађег гвозденог доба.
Према речима директора Историјског архива града Новог Сада Петра Ђурђева, почетком двадесетих година 20. века подручје данашње Детелинаре било је површина без грађевина, претежно засејана детелином, па је на основу тога настао данашњи назив.
– Некада су се тамо налазила гумна, односно места за млевење жита баштована из Јовановског краја, како се некада звао део око Житног трга – каже Ђурђев. – Због недостатка биља за прехрану великог сточног фонда, Градски одбор је наредио корисницима да на половину сваке парцеле посеју детелину. Толики засад био је оправдан, јер је садашња касарна „Мајевица” у то време била велики гарнизон са коњицом, те су локални узгајивачи детелину продавали војсци.
Ивањданско насеље није заживело
Пред Други светски рат 1937. на 1938. годину, Градски одбор је донео одлуку да се тај део града назове Ивањданско насеље, по слави која се обележавала у том крају. Међутим, назив се није задржао.
– Детелинарци су славили Ивањдан, као и Јовановска црква. Тако је и данас – каже Ђурђев. – Урбанистичким планом још из 1925. године било је предвиђено да се у том кварту подигне Ивањданска црква, али то није реализовано све до 2004. године. Тек тада је започето копање темеља Цркве рођења Светог Јована Крститеља, поред Школе за дизајн „Богдан Шупут”.
У том крају су живели сиромашнији грађани, надничари, радници и покоји занатлија. На улазу у Детелинару постојала је и железничка станица „Обори” са утоварном рампом, преко које су месни паори извозили свиње у Европу. Међутим, развоју насеља допринела је изградња аеродрома, који је након Првог светског рата постао значајна војна база.
Како појашњава Ђурђев, одмах после Првог светског рата пољопривредне парцеле на простору Старе Детелинаре додељиване су аграрним интересентима, али су под притиском радничког становништва градске власти одлучиле да додељују и плацеве за приземну градњу породичних кућа.
– Око 200 плацева је подељено 1925, а 1927. године још 300, али је учестала била и дивља градња. Плацеви су у почетку били ближе граду, од данашње Улице Бранка Бајића до Улице Јанка Веселиновића, и захватали су велике површине – објашњава Ђурђев. – Због све већег броја заинтересованих, додељивани су касније мањи плацеви на периферним деловима. После Другог светског рата, северно од Улице Корнелија Станковића, на Новој Детелинари, почела је изградња вишеспратница све до Улице Облачића Рада.
Досељавањем становништва које је улагало свој капитал у изградњу и развој, знатно се променио изглед насеља, а уместо старих породичних кућа изграђене су модерне вишеспратнице и нови булевари. Између 1980. и 1989. године Детелинара је била једна од седам градских општина које су чиниле Град Нови Сад. Интензивна градња нових стамбених објеката, као и инфраструктурно уређење, и даље је у току.
С. Ковач