Тако смо упознали и Бобана Јовановића с Детелинаре, који живи у Улици Надежде Петровић, јер смо га „ухватили” док је преко прозора додавао гајбицу свеже купљених лимуна, наранџи и банана старијем комшији који већ три недеље није изашао из свог дома. Стога смо искористили прилику да поразговарамо с њим и питамо га како напредују набавке.
– Од првог дана забране сам почео да обилазим старије комшије и да се распитујем коме треба помоћ у виду одласка у радњу и набавке потребних намирница – рекао је Јовановић. – Морам да признам да је идеја потекла од моје супруге јер се одмах присетила неких старијих комшија којима би вероватно требала помоћ око набавке и тако смо кренули у акцију. У почетку ми није било свеједно, да будем искрен, када је требало да се иде у набавке воћа и поврћа, мало ме било страх од бака и дека јер нисам био сигуран у то да ли ће им одговарати мој избор јабука, лука, краставаца, купуса, кромпира и слично. Међутим, још ниједном нисам погрешио, те је страх нестао. Тако сам једној комшиници ишао да купим главицу купуса и када је требало да јој је предам, с бојазни у гласу сам је питао да ли сам добро одабрао, а њен одговор је био: „Их, иди Бобане, као да бих ја боље изабрала”, што ме је слатко насмејало.
Захвалност за подршку
Разговарали смо и са старијим комшијом Стјепаном Скобетом, који нам је открио да од самог почетка није излазио напоље. С комшијама комуницира када су у пролазу, те преко прозора довикну коју.
– Придржавам се онога што је прописано, чак нисам ни поштанском сандучету пришао већ три недеље – каже Стјепан. – Имам ћерку која ми доста помаже и доноси оно што ми треба, а имам и дивног комшију који ме сваки дан допуни потребним намирницима. У суштини имам све, а највише досаде. Много ми значи помоћ комшије и хвала му што мисли на нас старије, овако смо сигурни и не морамо да излазимо напоље и можемо да испоштујемо безбедносне мере.
Како каже, за сада има петоро старијих којима помажу и минимум три пута током недеље он и жена иду у веће набавке, док сваки дан неко од њих двоје покуца на врата и пита шта им треба. Макар то и била једна флаша киселе воде, они оду и донесу из околних радњи оно шта им је зафалило тог јутра. Углавном траже јаја, хлеб, цигарете, брашно, поврће, воће, али не у великим количина јер нису од оних који праве лагере робе у својим шпајзима.
– Комшији Стјепану, рецимо, сваки дан доносим свеж доручак из пекаре, воли човек бурек па то ти је! – прича наш саговорник. – Пошто сам председник Скупштине станара у нашем улазу, одмах сам се организовао и купио средства за дезинфекцију, које сам поделио у шест станова у којима има млађих чланова, и свима сам рекао да не буду лењи и кад год иду у продавницу, понесу са собом то средство и ураде дезинфекцију улаза сваки дан. У вечерњим сатима кренем ја то да радим од четвртог спрата ка доле и до сада сам три пута приметио да је већ неко то урадио пре мене, тако да су станари у нашем улазу веома савесни. У овој улици сам већ 54 године и драго ми је што познајем људе, те сам могао одмах да имам увид у то колико њих ћемо вероватно помагати. Организовао сам и да старије комшије, које не смеју да излазе напоље, остављају смеће испред врата и онда било ко ко се креће може да гапокупи и однесе у контејнер.
И. Бакмаз
