Програм у част најпознатијег карловачког ђака Алексија Бранка Радичевића трајаће до 19. септембра, а започет је беседом песника Братислава Милановића, којем је додељена статуета Бранка Радичевића, док је „Велика повеља Бранковог кола“ уручена славној глумици Мири Бањац.
- Састали смо се да бисмо, након две године пандемијске ирационалности, зацелили своје душе духовном лепотом која ће овде данас бити понуђена - поручио је председник „Бранковог кола” Ненад Грујичић. - Ми смо, заправо, грађевина заснована на поезији, као највишем принципу книжевне писмености, потом драмској музичкој уметности, духовности уопште, чак и филозофским симпозијумима које ћемо организовати и ове године. Налазимо се у привилегованом амбијенту са личностима које ће данас овде учествовати, које представљају врх наше културе. Њима ће се придружити и млади, јер без младих песника и уметника Бранко Радичевић би остарио. Он је вечно млад песник, са Стражилова сија, у Сремским Карловцима се школовао...
Велику повељу - престижно признање за животно дело „Бранково коло” додељује уметницима за надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост, љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића. Жири, који су чинили Ненад Грујичић, Весна Чипчић и Милан Плетел, је на својој завршној седници, 27. јуна, донео једногласну одлуку о томе да ове године „Велика повеља Бранковог кола” одлази у руке Мире Бањац.
- Добити ово признање јесте део овог просвећеног дома, то је узбуђење, не од данас, ни од јуче, него од веома давно - открила је Мира Бањац. - Примити ову награду значи бити међу вама, значи да смо се препознали и препознајемо се, то је наша неуништива хемија. Сремски Карловци за мене нису само градић у којем се једе добро грожђе и пије добро вино. Далек је пут од мог Ердевика до Карловаца, али близу. Долазила сам ту са својим ујаком и тражила сам да одемо на Стражилово. Не знам зашто, али већ тада знала сам да је то нешто изузетно везано за мој живот. И било је. Пут до овог града је једна од ризница велике духовности, ја сам овде на неки начин почела своје просвешћење, своје песништво. То је град песништва, ту је најскупља реч, ту се рецитовало само са страшћу, коју ја, нажалост, више немам. Мени се чини да ми је ову награду дао Бранко, који стоји тамо сам, али не и усамљен, леп, изболован и вековни, један стуб наше светлости, где је његова испружена рука са чашом доброг вина подигнута за спас и за нас.
Б. Павковић
Фото: С. Шушњевић
Младост и лепота слављени песмом
Примајући статуету Бранка Радичевића, песник Братислав Милановић присетио се дана када је на истом месту, у Карловачкој гимназији пре 46 година за свој првенац добио награду са Бранковим именом.
- Куда год сам се померио од тада, Бранко је био ту и стајао нада мном заштитнички - рекао је Милановић. - А шта је и ко био Бранко? Био је дар српском народу, какав се добија само једном у читавој епохи. Од објаве његових песама у „Историји српске поезије” време почиње другачије да се рачуна - то је поезија пре Бранка, и после. Праве промене донео је он, са њим је дошло све што младост прати - био је оличење снаге и ведрине, разузданости, изазовног еротизма. На његовим стиховима се у српску поезију уселила узбудљива веселост живота. Ни пре, ни после Бранка нема песника који је живот славио са толико усклика, позива на игру, у природу, у средиште аркадијских слика у којима ће младост и лепота бити слављени песмом.
