Попут „Дневникове” Новосадске хронике, добошар је обавештавао о одржавању вашара, пореским пријавама, чишћењу испред кућа, о вакцинацији деце, мерама против заразних болести људи и животиња, упису у школе, регрутовању војника, издавању у закуп градског земљишта, па и доласку циркуса у град, те прослави владаревог рођендана.
Добошари или телали, како су их такође звали, постојали су у Новом Саду до 40-их година 20. века. Многи од њих знали су да сувопарна и често компликована административна обавештења пренесу једноставнијим језиком, па и да се интонацијом ограде од сурових мера власти, нарочито током Првог светског рата, што је народ умео да цени. Посебно поштован био је Адолф Највирт, последњи добошар који је дугорочно обављао ову дужност, отишавши из ње у пензију 1925. године. А живот га није мазио. Пошто није имао велику плату, кажу да се бавио рибарењем, бацајући сачму на Дунаву, а кошаре по барама. Од седамнаесторо деце, колико је имао, седморо је умрло још као новорођенчад, једно је са пет година изгорело у пожару, док су му најстарији и најмлађи син отишли трбухом за крухом у Бразил.
Добошари би често, на позив мештана, свраћали на част, да попију мало вина или ракије, па би, разгаљени алкохолом, окупљеним Новосађанима знали да испричају и понеку незваничну пикантерију из Градске куће или пак да распредају о актуелним темама. Једна од оних које су имале великог одјека било је хапшење песника Лазе Костића 1872. године, доспелог на „зелен добош” (мађарски), толиког да су га берачице по варадинским виноградима опевале: „Зелен добош добује:/ „Лаза Костић робује!”/Не робује што ј' убио,/Већ што ј' Србин био – шалај”, алудирајући на његово гостовање у Београду, када је на банкету у гостионици „Париз” одржавши здравицу, пожелео Србији сваку срећу и напредак, а угарске власти га по повратку оптужиле за велеиздају.
Често су од Магистрата, по утврђеној тарифи, добош позајмљивале друге јавне институције, попут судова, којима је то био начин да обавесте грађане о извршењу пресуда, али и банака, како би огласиле продају на јавним лицитацијама, те отуд изрази „Оде кућа на добош” и „Задобоваће њему пред кућом”, а чинила су то и приватна лица како би лакше и брже издала земљу у аренду или нашла најамну радну снагу.
С. Милачић
