У „Глутен моргену”, ушушканом у Стражиловској улици, муштерије кафу могу попити унутра или, током топлијих дана, у баштици и послужити се производима без глутена, адитива и додатих шећера. На менију су пецива, колачи, палачинке, гомбоце и торте, пице, потажи, шпагете, али и неки запаковани производи, попут пахуљица. Иако „Глутен морген” постоји тек четири године, власница Бранислава Крцуновић је у бизнис ушла још 2012, а након затварања два локала, трећи се ипак одржао у животу. Посао је, додаје, изузетно тежак, али воли да комуницира са људима, те још увек има снаге и воље. Томе су допринели пријатељи и породица, који су јој били највећа подршка на том путовању.
– У сваку пору безглутенске исхране ушла сам силом прилика, када су ми 2009. године дијагностиковали целијакију – објашњава власница. – Желећи да спојим лепо и корисно, кренула сам у овај посао, који је, пре бих рекла, лично задовољство него бизнис. Да будем искрена, сировине су скупе и људи се нерадо упуштају у производњу, а само безглутенско брашно кошта од 500 до 800 динара по килограму. Сама од зрна све радим. Ово нам је малопродаја, а имамо и производњу према Ветернику, као и два млина за пиринач и хељду од којих правимо микс, који се потом замрзава у комори.
Породични бизнис је и „Здраворазум” код окретнице аутобуске линије 6 на Подбари. Власнику, 23-годишњем Наитију Пољаку су најближи, како финансијски, тако и као радна снага, помогли да, након десет месеци рада од куће, коначно отвори свој локал. Тренутно послује са оцем, али је, како каже, и будући кум од почетка био уз њега, упркос неизвесностима.
– Ова цела прича је започета након што сам због стомачних тегоба прешао са брзе хране на домаћу и здраву – објашњава Пољак. – Када ме је просто мрзело да сам нешто припремам, схватио сам да у нашем граду постоји само неколико фуд барова који припремају здраву храну, али ни они нису били транспарентни у погледу начина припреме и састојака.
Будући да је уз промену исхране у Наитијевом животу уследило и много рада на себи, желео је да име његовог локала не подсећа искључиво на храну, него да буде упечатљиво и да одаје целу причу: да је здрав разум ипак оно што је најбитније сачувати. Како каже, за све производе користи се целовита житарица, која се бленда и од ње прави микс, а састојци, сем орашастих плодова, прво морају да прођу кроз процес пречишћавања озонизатором. Као заслађиваче користи урме, стевију и еритритол, док сланиши садрже неку махунарку, као извор протеина, уместо меса. Купци највише уживају у Наитијевим палачинкама, које су и њему омиљене од свега што има у понуди.
– Иако смо се скоро отворили, већ имамо сталне муштерије и бренд почиње да буде препознатљив. Трудимо се да пружимо лепу енергију људима и они то препознају – казао је Пољак.
Лепа енергија породичног бизниса привлачи муштерије и у други крај града, у Улицу Илије Бирчанина, где у локалу „Кангароо” по приступачним ценама могу наћи пите и пецива спремљене по аустралијским рецептима, будући да је власник Мирослав Јерковић одрастао у предграђу Мелбурна. Од самог почетка, каже Јерковић, сва храна је без адитива, јер прави мале количине и сматра да за таквим препаратима нема потребе. У међувремену је додао и своје рецепте, те поред тартова и пита са месом и јабуком, прави и посластице са сезонским воћем: јагодом, кајсијом, бундевом, шљивом, па чак и са бананом, а посебан специјалитет су оне са чоколадом.
– Има већ девет година откако сам отворио локал, само слабо иде, а сам радим, нисам имао средства да ширим посао – објаснио је власник, додајући да су му ћерке помагале док су могле, али га стално нешто „вуче назад”, а ту је и непрометна локација за ову врсту делатности. Он је такође појаснио да је већина његових муштерија стална, јер ко проба, тај се увек и врати. У последње време у „Кангароо”-у једу и школарци, а како каже, долазе често и Руси.
– Цене не дижем већ годинама, пита са месом је била и остала 200 динара, упркос инфлацији – каже Мирослав Јерковић.
Н. Шолаја
