На Авијатичарском насељу успављују жабе, а буде петлови

Од Новог гробља па до краја Детелинаре, тачније, до старе пруге, која је и даље трн у оку овдашњих житеља, простире се Авијатичарско насеље.
avijaticarsko naselje, Dnevnik/Branko Lučić
Фото: Дневник/Бранко Лучић

Име је добило по првим становницима – особљу запосленом на аеродрому „Југовићево”, изграђеном пре Првог светског рата, а касније претвореном у касарну „Мајевица”.

У форми социјалног становања, до пруге су подигнуте најстарије зграде тог краја, које су имале чак и за то време неуобичајено архитектонско решење са спољним мокрим чвором и тоалетима, те екстремно малом квадратуром станова. Касније су, међутим, адаптиране и прилагођене модерном начину живота, те се и данас користе. По узору на типске кућице с малим двориштима, прекопута садашње бензинске пумпе саграђено је експериментално насеље, које чине објекти у низу у власништву станара, с двориштима која би по плану, као јавне површине, уређивао град. Но, та комунална обавеза никад није испуњена па има смисла што су становници с временом присвојили то парче зеленила и што су никле ограде.

– Изградња премис-насеља, где ми живимо, почела је седамдесетих година прошлог века – каже брачни пар архитеката Ана и Жолт Иванович. – Куће у низу од готових панела градио је „Неимар”, а додељиване су углавном уметницима различитих профила, радницима „Нафтагаса”, „Новкабела” и полицији. Ту су живели политичар Бошко Вребалов, песник Мика Антић, књижевник Раде Обреновић, балерина Иванка Лукатели, композитор Рудолф Бручи, хармоникаш Мића Јанковић, првак Српског народног позоришта тенор Славољуб Коцић, глумац Александар Ђорђевић и многи други. Већина становника живи ту тридесетак година и сви се познају. За нас је то најлепше насеље у граду, прво зато што нам је остатак Новог Сада надохват руке, а опет имамо свој мир. Успављују нас жабе, а буде петлови. Још увек нам у двориште долазе јежеви, барске корњаче, па и змије, што значи да је еко-систем ненарушен.


Више слично него исто

Иако је замишљено као идентичан низ спојених кућа, премис-насеље се, без контроле Града, с временом и „надахнућем” својих станара мењало те је тако добијало различите кровне покриваче, фасаде, ограде, прозоре... Третирано као јединствена скупштина станара, оно је у старту имало још једну правну фалинку, а то су дворишта у власништву Града.

– Стојимо у пат-позицији јер нико од надлежних не види интерес у томе. Град би морао да нам прода дворишта која користимо, а ми бисмо могли да тражимо надокнаду за 30 година одржавања јавне површине – додају Ивановичи. – Велик проблем је везан и за то што немамо где с баштенским отпадом.


Наши саговорници се сећају да су кућама у Улици Бошка Вребалова својевремено додељиване награде за најлепше уређен врт.

– Идући до школе и назад, вирили смо кроз ограде не бисмо ли видели црвену плочицу с почасном титулом – додаје Ана. – Жене су се буквално надметале која ће имати раскошнију башту. И дан-данас, ко поштује и воли кућу, његово је двориште сређено. Не мора бити ништа посебно, битно је да се види да је вољено, да се одржава.

Савремено уређени Булевар Европе са шеталиштем, дечјим игралиштем, теретаном на отвореном те теренима за боћање и кошарку оживео је тај део града. Он је омогућио и добру повезаност с осталим насељима и ауто-путем, као једино решење с обзиром на постојање пруге. Међутим, направљен је, кажу, велик пропуст јер раскрсница није пројектована према њиховим потребама па возачи морају да пређу и километар до кружног тока да би наставили ка Новом насељу или Лиманима.

Фото: Дневник/Бранко Лучић

– Пре него што је пробијен Булевар Европе, на окретници петице цветао је криминал. Дилери наркотика радили су уиграно и на почетку јединог правца доласка, Авијатичарске улице, имали сигнализера који је јављао кад наилази полиција те никако нису могли да их ухвате – кажу, и додају да због тога и не жале што немају ниједан кафић, који би био потенцијално место окупљања сумњиве екипе, али им, с друге стране, недостају продавнице, пекаре, месаре и трафике, будући да су најближе на Детелинари.

Граница у виду пруге није само отежала комуникацију, најпре с Детелинаром, већ је на неки начин изоловала то искључиво стамбено насеље.

– Пруга је остала само због сервиса возова који туда прођу једном у пет дана – кажу. – У време кад смо били клинци, делили смо се на дружину с ове и оне стране, где смо одлазили у школе. Сад се то пренело на причу о нама и Сајловчанима, за које смо ми „зградароши”.

Фото: Дневник/Бранко Лучић

Једно од легендарних места окупљања свакако је „Муса”, који легитимно припада Детелинари, али га воле и памте и становници Авијатичарског насеља. Некад је то била већа трафика, попут „Yафера” на Лиману, која је продавала кестење, семенке, сладолед, алву, кокице, бозу и лимунаду. Сад је претворена у пиљарницу, коју држи трећа генерација старог Мусе, кога је и дан-данас елегантно одевеног могуће видети како се шета улицама и свакога поздравља.

– Ту је и најпознатија пекара у крају „Решко”, из које већ 20-30 година на излет носимо сомуне. Иза замагљених стакала, одакле допире мирис домаћег пецива, налазе се само пулт и полице с векнама, ништа више и не треба – каже Ана. – Становницима Авијатичарског насеља, који чувају сеоски дух, довољно је мало хлада да би направили кутак за дружење. Тако и данас испред две радњице локална екипа боћароша пијуцка седећи на старим фотељама које, кад киша пада, само обрну наглавачке и прекрију најлоном. Тако ће остати све док не буду за бацање. Млађима је, посебно за санкање, драго Бебино брдо, у ствари атомско склониште названо по самопослузи која је ту постојала.

Иза нове Улице Алберта Ајнштајна нема ничег сем неколико салаша, где ће у будућности, ако се испоштује план, бити изграђен спортски центар с парком. До тада, пешчара с каналом и чудним растињем остаје место сећања на разноразне дечје авантуре.

С. Милачић

Фото: Бранко Лучић

Фото: Dnevnik.rs
EUR/RSD 117.9211
Најновије вести