У 60 кућа живи око 370 људи, а како мештани кажу, главни разлог томе је што су „девојчице нарасле, па се удају и затрудне”. И уз грају деце, некако се и бројне муке лакше преброде.
- Сад треба да добијемо четири-пет беба - наводи Дејан Ситаш, отац троје деце, који нас је и дочекао по доласку у њихов вечно блатњави шор из ког немају намеру да се селе. - Неки, можда, и имају жељу да оду, али мислим да никоме не би одговарало да буде негде другде, овде смо рођени и навикли на све. Близу нам је град, а можемо и да држимо животиње...
Одиста, понекад је тешко и разговарати са домаћинима јер и грлате гуске и патке желе штогод да кажу, а поносни петлови или огромне црне свиње скрену вам пажњу, те вам мисли одлутају за њима. А онда крену питања - како би било да је све избетонирано, како би изгледало када би свако своје смеће бацио у контејнер, а не поред њега, како навести мештане да се изборе за основне услове за живот ...
- Сви смо овде сасвим случајно, живимо од данас до сутра - објашњава Андар Ситаш ког смо затекли како покушава да испразни септичку јаму. - Јао, људи моји... Прелива нам септичка, па црево развучемо тамо иза шупе у њиве, тамо не смета никоме. Кад су нам радили воду и струју, било је речи да ће нам урадити и септичку. Имамо 800 метара до главне канализације, могу тамо да нас прикључе! Сви око нас су је добили, а ми ништа...
Сви нам се жале како је у Бангладешу прљаво и како се не одржава, јер свако води „своју политику”, а има и оних који воле да праве кавгу, па они други не желе да се петљају с њима.
- Ја да будем председник?! Нема шансе! Па да ме са свих страна малтретирају. Немам ја живаца за то - прича Андар и додаје да ни сам не зна како је издржао ту 30 година. - Рођен сам у Ветернику. Мој отац је радио у некадашњем „Кабелу” и живели смо у баракама где је сад стадион. Кад је ’71. то све изгорело, пребацили су нас овде. А на овом месту је требало да буде старачки дом. Кад смо дошли, још није било ни струје ни воде. Иначе је сад овде “бања” живети.
Слепа Ката воли школу и игру
У Бангладешу има све више деце, а међу њима се истиче шестогодишња Катарина, звана Ката, која иде у предшколску у ШОСО „Милан Петровић” јер је слепа. Колико смо успели да приметимо, права је татина маза, а по свом насељу се врло слободно и опуштено креће. Обрадовала нас је брзинском рецитацијом песме „Зеко, зекане”, али и признањем да јој један дечак Богдан посебно измами осмех на лице. Воли да иде у школу и да се игра, али јој је најзанимљивије да буде с друштвом из насеља у ауту испред куће, а који не ради јер му је „цикла ’амела”, како нам је објаснио њен вршњак Влада.
Понекад дословце ту и јесте бања, јер чим напада више кише, вода им се слива у дворишта, па и у куће. У том случају се препусте на милост и немилост ситуацији и само подигну ствари које се дају сачувати. А док се нешто не организује или не дођу неки донатори да помогну и среде то насеље, Ситаш свако мало уплаћује лото, игра бинго и иде у кладионице, па можда нешто и „улети”. Ипак је нада све што има.
Куће у Бангладешу су, како нам кажу, прикључене на индустријску струју, па им није јасно зашто месечно добијају рачун у висини и до 5.000 динара. Нарочито кад у оквиру једног домаћинства једино бојлер и фрижидер свакодневно користе.
Пуно смећа
Како смо се уверили у Бангладешу има много разбацаног отпада, шута, старих ставри... Мештанима је обећано да ће из ЈКП „Чистоћа” доћи на пролеће да им почисте смеће. Надају се и да ће им путеви бити, бар мало сређени.
- Кад сам срушио стару и градио нову кућу, у том периоду сам узимао струју од комшије, а мени је стигао рачун од 70.000 динара - прича нам Дејан Ситаш. - Жалио сам се и смањили су ми на 35.000. Онда сам неко време добијао рачун од 500-600 динара, па ођедном опет 40.000. Сад сам остао без посла, не радим, а треба да платим 50.000 струју. Не плаћам, чекам да дођу да је искључе.
Л. Радловачки
