живети на тромеђи Лимана, Адамовићевог насеља и Телепа. Новосадски је да од тренутка када си извадио индекс Универзитета у Новом Саду па до данас, а прошло је готово три деценије, од географских одредница локације на којој пребиваш, имаш само делове истог града. Новосадски је гледати на тај град и људе позитивно, иако имаш много аргумената да га посматраш у другачијем светлу. Новосадски је написати више лепих речи о граду у ком ниси рођен, за време у коме живиш у њему, него што ће то за цео живот изговорити човек којем је Бетанија прва животна полазна станица. Новосадски је да те за Октобарску награду предложе и Новосађани и ини и да је, на крају и добијеш. Све то, онако новосадски, у најкраћем описује овогодишњег добитника Октобарске награде Новог Сада, новинара агенције „Тањуг“ Ненада Ћаћића.
Лако је писати и разговарати са особом коју знате и о којој знате таман толико да питања која поставите буду довитљива и изненађујућа за саговорника, али је много теже писати о колеги кога познајете две деценије и једете горак новинарски хлеб, ратујући са ветрењачама толике године. У случају Ненада Ћаћића, потрудићу се да, као Санчо Панса, асистирам Дон Кихоту и будем што је могуће објективнији, мада ово није само његова прича. Ово је прича и о нашој професији, али и новосадска, за све оне који се осећају Новосађанима.
- Служио сам војску у Пули 1987. године и у децембру добијем прекоманду у Нови Сад. Био сам на Лиману 4 у морнарици и тада сам заражен вирусом новосадским. Чим сам 1. септембра изашао из касарне, већ 17-18. септембра сам поново био у Новом Саду да упишем Саобраћајни факултет који сам, након подуже паузе због новинарских обавеза, завршио пре месец дана – каже кроз смех Ћаћић, дипломирани саобраћајни инжењер, и новинар новосадски.
Како наводи, од малих ногу знао је шта ће бити и отуд и толико његово трајање у новинарству, јер никада није у свом животном позиву тражио алтернативу.
- Увек сам знао да ћу бити новинар, односно да ништа друго нећу у животу радити изузев бити новинар. Од основне школе, па надаље, једини одговор ми је био када ме питају шта ћеш бити, да ћу бити новинар. Свако од мојих вршњака је мењао расположење из године у годину. Неко је хтео да буде пилот, неко доктор, а ја сам стално говорио да ћу бити новинар. И ето, та велика жеља ми се остварила – присећа се Ћаћић.
Прве новинарске кораке направио је у студентском „Индексу“1993. или 1994. године, али то му је била више прилика да му се испуне дечачки снови и остане неки материјални доказ да је нешто писао. Али му се срећа осмехнула када је ушао у свет спортског новинарства у тадашњем месечнику „НС спорт плус“.
- Имао сам срећу да сам прве кораке у новинарству направио са, по мени, највећим људима из света новинарства у Новом Саду у једном фантастичном листу који је излазио једном месечно – „НС спорт плус“. То је била прича коју је водила Спортска асоцијација Новог Сада. Сећам се да је Слободан Крнета био секретар и сви новосадски новинари од имена у спортском новинарству су радили у њему. То је била једна практична школа новинарства за младе новинаре, зато што је после сваког броја био редакцијски састанак, где су чланови редакције коментарисали сваки текст у новинама и шта мисле о њему. И наравно, ту је било „черечења“ и „касапљења“ са критикама, али то је у ствари најбоља школа, јер слушаш искусне новинарске вукове како се ради и примењујеш те савете у свом раду. Када вам узме текст на анализу десет људи на које сте гледали као на идоле и величине у новинарству и говоре вам где си погрешио и шта би они урадили да су на твом месту, мораш да научиш. Када ти пет пута понове, шести пут знаш и сам да то урадиш на прави начин – прича Ненад.
Своју каријеру спортског новинара наставио је да гради на „Радију 021“, на 13. спрату Радничког универзитета, а затим променио кабину, али не и спрат и наставио посао у „Гласу јавности“. Тамо је био од почетка до краја тог листа, оставши као последњи Мохиканац да ради посао за који плату није примао месецима. Једино што га је у том послу водило била је страст према новинарском позиву, јер од тога ништа више није имао, сем да ставља потпис под текстове.
- Иако се не може рећи да се новинарски занат може научити, јер то је непрекидан процес, може се рећи да сам у „Гласу јавности“ заиста испекао занат. Тамо сам, силом прилика, почео да пратим и политику и друштвене теме. Увек сам неговао добар однос са колегама и помагали су ми док нисам направио неке контакте, јер су контакти потенцијалних саговорника изузетно важни, а у „Тањуг“ кад сам прешао, све друге теме су ми постале приоритетне, а спорт је остао са стране. Мислим да је спорт неправедно запостављен у већини медија, јер много мањи политички догађаји се прате максимално, а неки изузетно велики спортски могу, а не морају. Није то баш у реду – напомиње Ћаћић.
Од преласка у агенцију „Тањуг“ практично није било ни једног значајнијег догађаја у Новом Саду са кога није отишла информација у Тањугов сервис уз потпис Ненада Ћаћића. Управо организатори неколико манифестација у нашем граду предложили су га за овогодишњу Октобарску награду.
- Када сам сазнао да ћу бити изабран за добитника Октобарске награде, схватио сам да је то баш новосадски и то у оном маниру „шта је новосадски“. Јер новосадски је да ја који нисам рођен у Новом Саду добијем Октобарску награду. То показује ширину овог града. Друга ствар која ми је пала на памет јесте да ли сам то заслужио? Након разговора са својим најближима дошао сам до закључка да број људи који ме звао да ми честита и имена тих људи говоре ми да награда баш и није отишла у погрешне руке – каже наш саговорник.
За Октобарску награду предложили су га Наташа Будисављевић из Удружења „Интерфест“, Душан Ковачевић из „Егзита“ и Драган Вукотић из Еко-центра „Водомар 05“ који је организатор „Бин феста“. Комисија за доделу награда Скупштине града, а затим и одборници градског парламента изгласали су Ћаћића за ово престижно градско признање.
- Сигуран сам да је било доста људи који су, ако не више, оно бар колико и ја заслужили ту награду. Али мислим да су, пре свега, моји предлагачи имали на уму да та награда, између осталог, иде и новинарској бранши. И ја заиста мислим да је то, пре свега, награда за новинарску струку, а онда и парсонално за мене – наглашава Ненад Ћаћић.
Он наводи да и даље, готово три деценије у новинарству, нема проблем са ентузијазмом и да му највише значи када схвати да је неким текстом успео да помогне некоме или пренесе добру вест.
- У данашње време нових технологија када можеш да сазнаш шта је на биоскопском репертоару у неком селу у Кини, много је битна намера како ћеш информацију пренети. Јер ти сваку информацију можеш добити, али је однос твој према тој информацији много важан. Свака ствар може да се представи на различите начине и лични однос аутора текста према био ком догађају одлучује како ће тај догађај бити и представљен. Мислим да сам у том смислу увек био добронамеран – закључује Ненад Ћаћић.
Александар Савановић
Са „Дневниковцима“ градио каријеру
Иако никада није радио у „Дневнику“, како каже, уредници и новинари тог листа значајно су утицали на његову каријеру и напредовање у новинарском послу.
- За моје озбиљно бављење новинарством, на моје велико задовољство, заслужан је човек из „Дневника“ и актуелни уредник спортске рубрике Бранислав Пуношевац. Он ме је и препоручио људима у „НС спорт плусу“ да почнем да радим за њих. Јер требало је да почнем да радим у „Дневнику“, нешто се искомпликовало, па се Пуношевац ангажовао да постанем део редакције тог спортског листа. Такође, два човека која су исто важна у мојој каријери су и Мирослав Стајић и Мишко Лазовић. Са њима сам радио у „Гласу јавности“. Стајић ме својим примером научио невероватној посвећености. Ко ме зна, зна да заиста много радим и то ми никада није био проблем. Лазовић ми је показао како се студиозно прилази неким текстовима и темама које данас, на жалост, ретко радимо због недостатка људи и времена да се раде такозвани „споровозни текстови“ - наводи Ћаћић.
